Znate ono o čašama meda i žuči? Neprevaziđen je Njegoš i nekako, ma svaka mu je ka’ u Njegoša, ali zajebao nas je fundamentalno. Naime, ništa nije rekao o zapreminama i proporcijama. Med se služi na dnu rakijske čašice, a žuč peni u krigli. Ako vam je kašika upala u med, pa ste proždrnuli celu teglu, proporcionalno sledi bure za kupus – žuči. Ako ste ziheraš, pa koristite kašičicu za oprezno kusanje, ipak vam ne gine dva deci žuči, koliko god vam srkovi bili mali koliko i kusovi. Esencijalno je, naravno, pitanje stava o čašama. Ona psihopopulistička o napola praznim ili napola punim. Stav koji podržava proces punjenja čaše, omogućiće vam da, kad dođe na red ožderavanje medom, kažete sebi “E vala, i bio je red. Posle onoliko cimanja i smaranja i maltretiranja“. Time ste obrnuli redosled, pa žuč ne dolazi da vam zagorča uživanje, nego dođe med, kao šlag na torti. A kad vam toliki šećer udari u glavu, pa napravi mesta za galone gorčine koji su se tankovali u međuvremenu, onda se pozovete lepo na onu lepu “sve što je lepo kratko traje“ i mirne duše odete u tri lepe. Kao što bi neko otišao u parno kupatilo. Na anticelulit masažu. Detoksikaciju. Transfuziju. Reanimaciju.

zp med Striptiz za pismene: Veća polovina

Kap meda - veća polovina čaše žuči

Dobro, neću da insistiram. A mogla bih, i to vrlo žučno…

E sad, pošto za sve na svetu postoji 50 posto razloga za i 50 protiv, proporcije porcija meda i čaša žuči su, sa pozicije odbrane Njegoševe istine, sasvim proporcionalne. Kap meda jednaka je pljusku žuči.

Pa kad me neko pita (a pitaju) da li je vredelo, ja kažem da. U stvari, kažem DA. Biser na tasu dragocenosti u ravnoteži je sa tonom đubreta na tasu bezvrednosti. Grumenčić zlata preteže nad kilogramom olova. Ukus kockice čokolade obriše sećanje na… pa, ne sećam se toliko gorke i ogavne stvari koju sam sigurno mnogo puta sažvakala i progutala.

Blesak čiste sreće, pet minuta strasti, uzlet u nebesa, sve to stane u kap meda. Neprobojna pomrčina najgušće tuge, sati ispunjeni ništavilom, strmoglav pad sa neba na beton, u svakoj sekundi svoje realnosti nose utisnut doživljaj sreće, strasti i uzleta.

Nazdravljam svojom čašom žuči, dopola praznom. Ispijam je lagano, s merakom. To je samo druga strana istog novčića. Kojima je moja riznica ispunjena do vrha.

I ne kažem ne mogu više.

A nikad više čak i ne pomislim.

Umesto toga, kažem koliko još.

I pomislim opet bih, koliko god mogu.

Jer čaša žuči ište čašu meda, smiješane… sećate se?

Poštujem patnju, bol i gorčinu, iz sve snage ih poštujem!

One nisu naplata za uživanje, ekstazu, oduševljenje.

Već odjek onog najradosnijeg, najživljeg i najsrećnijeg u meni.

I kad akutni bol dosegne svoj hronični izvor i ja bez dvoumljenja posegnem za svojom homeopatijom, potpuno sam mirna. Ispunjena, zadovojna.

Je l’ sve u redu, pitaju.

Da. Ništa nije u redu, ali sve je kako treba.

Još si tužna?

Da. U tuzi pronalazim toliko radosti.  A kad ona zaiskri poput šampanjca i poškropi vas neočekivano, zapitaćete se krišom pa zar ona nije u žalosti, zar nije povređena?

Da. Ali ja znam da pravim koktel, sa obe čaše u rukama, pune toliko da prelivaju. Polovina moje sreće je čista tuga, čista poput suze. Veća polovina moje sreće je čisto pijanstvo. Čisto poput izvora.

Ako me vidite pijanu, pevajte sa mnom. I plačite. I smejte se dok ne ostanete bez daha.

Tako ja nazdravljam.

Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice