Ova godina će učiniti mnogo za mene kad se napokon završi. Bila je to jedna teška, grozna, naporna i beznadežna godina. I ne mogu da dočekam da joj vidim leđa.
Mada, sad kad pogledam unazad, vidim bogami dobar niz godina koje sam sa olakšanjem ispratila misleći kako je baš dobro što su se najzad istrošile, ne vratile se nikad.
Možda treba da promenim stav o ispraćanju starih godina i da počnem stvarno da dočekujem nove. A ne samo da stojim zabezeknuta dok kroz mene prolazi svo to vreme, kao da sam već duh.
Odbaciš staro da bi moglo da dođe novo – mudrijaško feng šui karma koma pravilo. Ali ako bacim stare cipele i onda tražim da kupim neke što sličnije, jer sam užasno volela stare cipele, onda aktiviram samo komu iz cele te karma šui zavrzlame.
E pa neću više. Bacila sam stare čizme. Jesam ih posle sumanuto tražila po kući da ih ipak odnesem kod obućara, jer nisam mogla da poverujem da sam ih stvarno bacila, pa kad sam sa zebnjom i blagim užasom shvatila da sam to stvarno uradila, naljutila sam se na sebe. Bogami jesam. I kaznila sam se parom nekih čizama koje uopšte ne liče na mene. Deluju skupo. U svemu ostalom su savršene.
Zato što za Novu godinu želim jednu skroz novu godinu. Sa ol inkluziv luksuzom. Hoću da mi se ostvare sve one super stavke iz godišnjeg horoskopa, po pitanju ljubavi, posla i para.
Nešto ne mogu da se setim čime mi je horoskop pretio a šta mi je obećavao krajem prethodne godine, ali ovaj mi se sviđa. Usvajam ga jednoglasno.
I dobro, nije sve u ovoj godini bilo strašno. Samo većina stvari. Sledeća ima da mi donese ravnotežu. Većina stvari moraće da bude savršena.
Bogami, većina stvari moraće da bude sve bolja i bolja tokom niza godina, pa da se uspostavi taj feng šui. Karma koma, zbogom zauvek. Dosta brate. Vreme je da se vreme prolepša. Ono, u fazonu, posle kiše sunce. Pa, toliko je kišilo i pišilo da se umalo ne podavismo. Sad ima da sija i da klija. Da nikne posejano. Pa da malo žanjem ono što sam posejala.
Hoću nove radosti. Ove stare sam odavno razgazila. Mislim, super je to što se radujem kad sija sunce, kad mi vetar dahne svežinu u lice, kad čujem golubicu, kad mi sleti bubamara…ali radost kamenja više nije čak ni dovoljno utešna.
Prosto postojati je možda veština i mudrost i radost sama po sebi, ali hoću da sledeće godine postojim duplo više.
Ostale tekstove iz serijala Striptiz za pismene pročitajte ovde.
