– Jaooo, što je hladno, brrr, što mrzim da se smrzavam. I ovaj sneg ovoliki, brate, kad počne da se topi, pa se napravi ona bljuzgavica, ma fuj! Jedva čekam leto.

– Au, kakva vrućinština! Topim se i pod klimom (od koje dobijam kijavicu), a u prevozu, očaj, ljudi smrde bre, k’o da nisu čuli za sapun i vodu. Katastrofa. Jedva čekam da zahladni.

– Kiša, jebote, već treći dan. Pa, aman više, udaviću se u depresiji, ako se ne udavim u nekoj bari. I sve sivo i mokro i grozno, bar da udari minus, da znam na čemu sam.

– Mada, lepo je proleće, blago vama što niste alergični na polen, ambroziju, prašinu, milinu… Sve dok cveta, ja ne mogu da dišem, krvave mi oči i otečen nos. Katastrofa. Jedva čekam plus 50, da ne izlazim iz kuće, tu bar klima radi. Jeste da od nje dobijem kijavicu, ali nije ovoliko strašno…

Šta ono beše smeta rđavom k..cu? Dlaka u jajetu?

Kakva li je muka hejterima bila pisati sastav na temu “Zašto volim sneg?” ili “Moje omiljeno godišnje doba”?!

l Striptiz za pismene: Zima i ostala nedoba

Moćna priroda, razarajuća i obnavljajuća. Nema ili

Oh, da. U vreme takvih tema, hejteri su još bili deca. Bezazleni, puni radosti. Voleli su sneg zbog Nove godine, sankanja i grudvanja, leto zbog raspusta, mora i bazena, proleće zbog opojne lepote bujanja i zaljubljivanja, jesen zbog šuštavog lišća pod nogama, mirisa novih školskih knjiga i okupljanja društva posle raspusta. Kiša je bila prilika da se skroz pokisne i skače po barama, iako je majka strogo zabranila tu zabavu. Valjanje u snegu, mokre noge i sleđeni prsti, juhuuu! Pa košava kad udari, a ti okreneš leđa i nasloniš se na vetar….

I šta se to dogodi sa godinama?

Steknete ožiljke, reumu i koješta, što boli na promenu vremena? Naviknete se na udobnost, a udobnost zahteva umerenu klimu, bez padavina? Pojede vas stres, pa od silne energije uložene da održite kakvu-takvu unutrašnju ravnotežu, odlepite kad vas zadese neumereni vremenski uslovi?

A cunami? A tajfuni? A vulkani? Ccccc, ova priroda je grozna, surova, besna i van kontrole.

Znate šta? Pičke ste. Plašite se prirode. Uvek je bila jača od čoveka, šta god joj radili. I znate šta još? Duplo ste pičke. Jer uvek ima nečeg jačeg od čoveka. Na primer, život. Na primer, smrt.

I sada, može li neko da mi objasni kako je moguće mrzeti godišnje doba? To je isto kao da mrzite detinjstvo, ili mladost, ili zrelost, ili starost.

Isto kao da mrzite život.

To je jednako nerazumno kao očekivanje da rešimo sve probleme, pa da najzad budemo srećni.

U blažoj varijanti, koja jednako truje psihu, to je kao, ma volim leto i sunce, al’ jebiga, komarci. Preznojavanje. Vrućina.

To je ta dlaka.

Nema ničeg uzbudljivijeg od divlje moći raspomamljene grmljavine sa munjama što cepaju horizont, osim ako to nije pljusak koji preti da spere boju pred očima, osim ako to nije sneg i led što blešti poput gusarskog blaga, ili debele pahuljice koje hvatate ustima dok se ne zagrcnete od smeha…

Nema ničeg lepšeg od letnjeg sumraka, osim ako to nije vedro noćno nebo, kad zvezde trepere poput tinejdžerskog srca, osim ako to nije oblačno noćno nebo po kome vetar gura oblake dok se sudaraju sakrivajući i razotkrivajući mesečevu mutnu svetlost, osim ako to nije bleštavo sunce na nepreglednom plavetnilu, ili možda mirna pučina u bilo koje doba godine, osim ako to nisu talasi, vetar, pesak, rascvetalo drvo, miris lipe, slavuji u svitanje…

Nije to romantika, to je strasna ljubav. Osim ako strasna ljubav nije nešto najromantičnije moguće, u svakom obliku ispoljavanja i doživljavanja.

Volim sva godišnja doba. I nedoba. Ne zato što nisam zimogrožljiva i što baš gotivim tigraste komarce ili me raduju apokalipse koje gutaju žive ljude, ili što sam mazohista, pa uživam u hladnoj i mokroj obući i znojavoj i prilepljenoj odeći. Nego prosto zato što ih doživljavam. U paketu. Ne zameram letu što je vruće, ni zimi što je neudobna, ni proleću što je prekratko, ni jeseni što je melanholična. Kao što ne zameram životu što sadrži smrt. Ljubavi što je neodvojiva od patnje. Romantici što je zloupotrebljena u lošoj poeziji…

Možete li uzeti samo radost, a odbaciti tugu?

Možete li osećati samo ljubav, a nikad strah i bes?

Možete li samo verovati i nikada ne posumnjati?

Možete li pronaći istinu, a da se ne suočite sa lažima?

Možete li uzeti samo život, a da ne prihvatite smrt?

Mržnja, strah i laž jašu zajedno.

Ljubav, prihvatanje i razumevanje obaraju iz sedla svakog jahača apokalipse.

Doba i nedoba. Godišnja, stogodišnja, milenijumska. Uvek pobeđuju.

Borba protiv njih jede dušu. Prihvatanje svega što jeste, spasava je.

Izvor fotografija: mixer.ba, myspace.com

Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice