Striptiz za pismene: Zlatno dete

Striptiz za pismene: Zlatno dete

Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.

Nije sve za svakoga – nije to nikakva mudrost, nego nametljiva očiglednost. Da li to, međutim, znači da je sve za nekoga? I da li je tačno i obrnuto, to jest, da nije svako za sve, ali da neko jeste za sve? Znate ono kad je neko onako iritantno stvoren za sve još odmalena? Pa mu škola ide super odlično, a nastavnica baleta mu proriče sjajnu karijeru, dok mu trener plivanja predviđa reprezentaciju, s obzirom na broj medalja u takmičenju na 100 metara leptir stilom… a to derište već sa devet godina zna da će da studira medicinu, ali pošto mnogo voli i arhitekturu, možda završi oba fakulteta. I bre, završi. A u trenucima opuštanja slika (niste bili na derištetovoj samostalnoj izložbi?) i piše veoma cenjene članke u nekim naučnim časopisima, ima stabilnu vezu, planira brak, putuje svaki čas u Amerike i Engleske na kojekakve kongrese… I to sve bez neke borbe, nego ono, opušteno. Uz punu podršku porodice, sa mnogo ljubavi prema radu, sa punom satisfakcijom u postignućima i sve lepo redom. Rad, uspeh, novac, ljubav, brak, deca, uspeh, uspeh, uspeh. Genijalnost? Srećna zvezda? Karma? I još se nikad ne uobraze i svi ih vole i celog života sve sjajne i za najveći broj ljudi potpuno nedostupne stvari njima su potpuno prirodne i normalne. Urođene. Znate nekog takvog? Blago vama, ja ne znam. Čula sam da postoje takvi miljenici sudbine, pretpostavljam da je neko od slavnih i popularnih takav, ali ne znam lično nijedno zlatno dete.

U redu, neka je to kosmička ravnoteža. Neko ima sve, jer se napatio u prethodnih milion života i sad je red da uživa. Super. Da li to znači da će svako u nekom životu doći na red, samo treba da sačeka jedno hiljadu vekova? Teško je to prihvatiti, pa zato verovatno radije prihvatamo ideju o posthumnom raju, gde dobijemo nagradu za sve propaćeno, ako smo samo dosledno i samopregorno istrajavali prkoseći zlu. Aha. Ne mogu ja to da zgutam, nikako. Bliskija mi je priča o inkarnaciji, jer to kontam kao reciklažu energije. Nekako sam sigurna da se u kosmosu ništa ne baca.

Ali šta mi znači ta istina, kad funkcionalno živim samo sada, u ovom telu, sa ovom svešću i identitetom? Nisam zlatno dete. Ako sam to već bila ili ću biti ili jesam u nekoj dimenziji univerzuma, onda to utiče na moj život tako da ga konzumiram na najautentičniji mogući način. Ne bih li proizvela neku zapaženu energiju, čija će reciklaža biti malo više nego samo korisna. Srećna sam što postoje srećniji, bolji i uspešniji od mene. To znači da su oni nešto radili kako treba, a ako ja nešto radim kako treba, možda mogu da im se približim. Ako nisam rođena pod srećnom zvezdom, možda će takva zasijati nada mnom u nekom momentu. Kosmos je promenljiv. Ako nisam rođeno zlato, možda je moj put u alhemiji, pa će mi se pozlatiti. A možda mi je dovoljno što nisam smorena u beznađu, potrošena u pokušavanju i pobeđena bez borbe?


Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.