Uvek me neprijatno bockalo ono o strpljenju i spasenju, zato što sam sigurna da nisam dovoljno strpljiva, a nisam sigurna da bi me spaslo, čak i da jesam. Strpljenje nije u ljudskoj prirodi. Potrebna je vera, da bi mogao da podneseš strpljenje. Molitva, očekivanje, nadanje i iznad svega, ono što nam stalno izmiče i stalno nedostaje – vreme.
Imam li ja vremena to da čekam? Pita se nemir, navikao na delovanje i akciju. Hoću sad i hoću sve, jer život prolazi munjevitom brzinom. Hoće li mi se čekanje isplatiti?
Ali, strpljenje nije puko čekanje. Ono dolazi nakon nečega što smo započeli, semena koje smo posejali i kome je potrebna nega, uslovi i vreme da proklija i nikne i donese rezltate, koji će možda biti drugačiji od onoga što smo očekivali. Strpljenje je ulaganje u budućnost koja će nam doneti ono što će nam doneti, a negujući disciplinu strpljenja bićemo u stanju da prihvatimo to što nam donese.
Možemo da se bunimo i nerviramo i ogorčeno razmišljamo o tome kako je strpljenje u suštini totalna prevara, jer ko zna šta će biti, a sigurno neće ono što priželjkujemo – to neće pomoći. A ako nemamo strpljenja dok smo prinuđeni da se strpimo, to svakako odmaže.
