Subjektivno objekat: Nisam tvoja stvar

Subjektivno objekat: Nisam tvoja stvar

Žudnja da nas partner razume, doživi i voli takve kakvi smo, duboko se tiče potrebe da sami sebe razumemo i volimo. Ljubav i povezivanje sa drugim ljudskim bićem daje nam mogućnost da se ogledamo u njemu. Da se priključimo i doživimo sebe indirektno, kroz odnos.

U suštini, ljubavni odnos tome i služi i to je ono što nazivamo dopunjavanjem, poverenjem, poštovanjem i tolerancijom. Veoma malo nas je tako samodovoljno da nam nije potreban taj pojačivač, prenosnik, prijemnik i odašiljač, koji nam u živom odnosu pruža partner.

U naporu da se povežemo kroz dušu, da prevaziđemo ego tripove i prožmemo se na nivou bića, jedno drugo opredmećujemo, jer to je prvi i najdostupniji nivo odnosa. Do sledećeg nivoa, najčešće nikada i ne stignemo i odigravamo svoje tragične uloge u vrtlogu nerazumevanja, izdaje i razočaranja.

Pokušavamo da se nametnemo, da se izborimo, a da bismo uspeli u tome, potrebne su nam prepreke. Osvajamo svoja prava, kao da nam ih neko uskraćuje. Zahtevamo poštovanje i ne želimo da nas neko tretira kao stvar. Užasava nas da smo predmet. Jer nam je potrebno da budemo sto posto osoba.

Međutim, stopostotna osoba nema problema sa ulogom predmeta. Prijemnika. Predajnika. Pojačivača. Prenosnika. Odašiljača. To je ono što činimo za osobu sa kojom smo povezani. I što ona čini za nas. To je uzajamnost. Ogledalo osobe. Most između dva bića.

dvoje Subjektivno objekat: Nisam tvoja stvar

Opredmećena ljubav.

Laska nam da budemo predmet obožavanja, ali ta uloga nije ništa zahvalnija, lakša i manje opterećujuća od drugih opredmećujućih uloga u međusobnosti. Obožavanje od nas zahteva da se držimo jedne uloge. Stopostotno predmetske. Zamorno je biti na nivou obožavanja puno radno vreme.

Ne možemo ni stalno da budemo ogledalo, link za onog drugog ka njegovoj osobnosti, ali zato možemo da se u tim ulogama smenjujemo. I možemo da razvijemo senzibilitet koji će nas voditi kroz posrednički odnos tako da možemo i da izađemo iz uloge, da pozovemo drugo biće i povežemo se direktno, kroz osobnost, kad je to potrebnije nego bilo šta drugo.

Biti nečiji, dostojan je zadatak. I naporan posao. Zahteva neprekidno balansiranje, preispitavnje, konekciju, podešavanje i retko ide glatko.
Ali pre svega, zahteva da smo svoji. Tamo gde nismo povezani sa sopstvom, ne možemo da opredmetimo ljubav. Ne možemo da poslužimo kao provodnik. I ne možemo da pripadamo.

Što smo više svoji, to nam je lakše da budemo sve što je potrebno onom drugom, da mu pomogne da i on bude više svoj.

Aleksina Đorđević