Sudbina i predostrožnost

Sudbina i predostrožnost

Ako nešto treba da se desi, desiće se, kažu.

Međutim, ljudi to govore kad su već rešili da dignu ruke, kad osećaju da moraju da se prepuste, jer više ne vredi da se bore, kad su dospeli do ivice malodušnosti i sve što im je ostalo, jeste komadić rezigniranog i rezervisanog poverenja u sudbinu.

I kada to kažu, oni se sa žaljenjem opraštaju od onoga što bi voleli da se desi, a verovatno neće, ostavljajući sebi tanušnu koprenu iluzije koja će im podgrevati nadu.

Ne razumem zašto ljudi vole da se nadaju.

Ako se već prepuštamo sudbini, nemamo čemu da se nadamo. Nemamo šta da očekujemo. Šta bude, biće, jer će se desiti sve što treba da se desi. Naše je da prihvatamo neminovnosti i da kroz njih upravljamo svoja stremljenja bez strepnje i nade.

Jer ako su putevi već podastrti pod naša stopala, samo treba da hodamo.

Hoćemo li se u hodu nadati da usput nećemo polomiti nogu, iščašiti zglob, saplesti se i pasti na nos, ili ćemo koračati pažljivo i oprezno, dajući sve od sebe da ostanemo zdravi i čitavi?

Ili ćemo prosto leteti, ostavljajući sudbini da se pobrine za našu bezbednost?

Ako nešto jako želimo, to verovatno znači da je ta želja naš vodič i da je uračunata u maršrutu koju treba da pregazimo. Ako se dovijamo kako da ostvarimo svoje snove, to je možda zato što nam je suđeno da ih ostvarimo. Ili da se dovijamo.

Kako ćemo znati? I hoćemo li uopšte hteti da znamo? Zašto bismo, kad možemo da se nadamo i strepimo, da se klackamo od čežnje do straha, da osećamo bespomoćnost pred sudbinom, koja nas tako lepo razrešava odgovornosti za predostrožnost.

Jer, čak i ako znamo da nam je sudbina namenila da letimo visoko, nećemo poletati po oluji i bez padobrana.

happy woman wallpaper Sudbina i predostrožnost

Zdrav razum se računa, sudbinski i praktično

On se stara da nas sudbina ne potroši, pregazi, iscedi i odbaci, pre nego što je ostvarimo.

Takođe je zadužen da tumačimo sudbinu kao svoj zadatak na zemlji, misiju koju treba da ostvarimo i kojoj ne treba da se opiremo, a zamke sudbine kao iskušenja našeg strpljenja, kaljenje karaktera, sticanje iskustva i mudrosti.

Bez intervencije zdravog razuma, sudbina se shvata fatalistički, postaje opravdanje za beg, malodušnost, lenjost, za uporno žmurenje pred stvarnošću, za davljenje nadomak obale i držanje za slamke nade i strepnje.

U stanju iluzije, osećanja nam daju utisak života. Ako se stalno nadamo i stalno strepimo, imaćemo osećaj da veoma burno i zauzeto živimo.

Koliko mora da je dosadno ne nadati se ničemu i ne strepeti ni od čega. Samo ideš kroz život i prihvataš dato.

Osim što možeš stalno da se raduješ što si slobodan od iluzija i predrasuda, što privijaš svoju sudbinu uz sebe s ljubavlju i činiš sve da je ostvariš.

Osim što živiš život, ne čekajući da se desi sve što treba da se desi.

I konzumiraš sirova osećanja, umesto utiska o intenzitetu.


Aleksina Đorđević