Sujeverja nikad dosta

Sujeverja nikad dosta

Znam, umem zaista da preteram u raspravama o verovanjima u razne natprirodne sile, neobjašnjive pojave, vračare, gatare i slično. Zapravo, ja ne verujem u njih i nikada neću. Razumem ja ljude kojima se zbilo nešto za šta nemaju logično objašnjenje, ali pripisati to nebuloznim radnjama nekih crnih ili belih magova, kako se već zovu, zaista je degutantno. Da, ti ljudi su baš kompetentni da govore o mojoj prošlosti, sadašnjosti i, još gore, budućnosti. Kako da ne.

Kažu mi da ako već u neku ruku i do izvesne mere verujem u Boga kao predstavnika dobrog, moram verovati i u manje dobro, da ne kažem loše, mračno i misteriozno. E pa, nije tako. Ja odlučujem u šta ću verovati i kako ću razmišljati. Jer kako mislimo, takav nam je i život.

Ne, nisam sujeverna. Rođena sam na petak 13. i imam prilično lep život. Ništa lošiji od onih koji su “imali sreću” da se zadrže u maminoj utrobi duže i, hvala nebesima, rode se u subotu. Takođe, ne mislim da je to baksuzniji dan od bilo kog drugog u godini. Ne bih da vam nabrajam koliko mi se loših stvari desilo juče, a nije bio petak, 13. još manje. Iznenadili biste se.

Znam šta znači prosuti so na ranu, ali prosuti so preko ramena, to mi je već malo čudno. Malo više. A tek vodu za nekim kada izađe iz kuće i krene na ispit, kao što sam ja često išla i pritom sam par puta ostala mokra, jer se voda prolila po meni. Šta da vam kažem, morala sam da se vratim da se presvučem, a onda me mama dočekuje na pragu i gura od vrata, jer je užasno malerozno vratiti se ponovo u kuću ako sam već krenula. ’Alo, ja već kasnim na ispit, ima li išta maleroznije? I ko je tu kriv? Razmišljam, ako započnem diskusiju tu na vratima, neće se tako brzo okončati. Odmahnem rukom i prevrnem očima. Dovoljno sam rekla tim svojim gestom.

Da li poznajete nekoga ko ustaje samo na desnu nogu? Samim tim, nekoga kome mozak radi u 7h ujutru? Sigurno svi oni razmišljaju samo o jednom: da kojim slučajem ne stanu prvo na levu nogu. Ma nećete, ljudi, 100 posto. Staćete prvo na pod. To vam proriče Daca veštica. Cinična sam, znam. Trudim se da ne budem.

Gomila je i malih rituala koje umemo da praktikujemo za vreme određenih dešavanja. Uzeću za primer venčanje i verovanje da na taj dan mlada treba da ima na sebi nešto pozajmljeno, nešto staro i nešto plavo. Čekajte, a gde je u svemu tome venčanica? Zar na najlepši dan u svom životu devojka treba da se oseća kao da je krenula na maskenbal? Pitam se dokle ide ljudska glupost. Ali ima toga još…

Razbijeno ogledalo – sedam godina nesreće (vi koji imate čitava ogledala, spaseni ste i srećni zauvek), detelina sa četiri lista – sreća (za sve one koji nemate ovu biljčicu, smatrajte da ćete biti nesrećni dok god je ne pronađete), crna mačka na putu – opet loš znak (ubijmo sve crne mačke koje vidimo, naš život će biti daleko ispunjeniji), kuckanje u drvo za izgovorene i dobre i loše stvari (samo izgovorene, a ako ih i učinite, niste ništa postigli ukoliko ne udarite glavom, ali onako iz sve snage). Eto, toliko od mene.

Znam da postoje mnogi koji se ne slažu sa mnom i koji posle ovoga neće promeniti svoje mišljenje. Ja i ne želim da ga menjate zbog mene. Želim samo da razmislite, ili bar pokušate, ako vam mozgići nisu prenatrpani ovakvim glupostima. Sigurno će vam životi biti mnogo lepši ukoliko se ne pridržavate strogo ovakvih pravila. A možda ćete zbog sujeverja odbiti i da pročitate ovaj tekst, ko zna.


Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.