Maj je u mom životu bio uvek jedan divan i važan mesec. Slavio se Dan mladosti u maju, nekada davno, kad sam bila devojčica koja vežba za gradski slet sa drugim devojčicama u večno ružnim zelenim haljinicama od neke neprevaziđeno grozne sintetike, koja se valjda više ne proizvodi. Ne znate šta je slet? To je onaj spektakl koji sada viđate na otvaranjima Olimpijade. Samo u čast druga Tita, na njegov rođendan, Dan mladosti, 25. maj. Svaki grad je izvodio svoj, najbolje što može, a najveći, na kome je drugu Titu uručivana štafeta, dočekivali smo pred televizorom i uživali i ježili se i zaprepašćavali, baš kao sada kad gledamo olimpijske spektakle. Toliko sam duboko bila indoktrinirana Danom mladosti, da sam uspela da sinu obezbedim rođendan sa ovom etiketom. Dakle, maj je i dalje divan, pun mladosti. Godinama unazad majski dani mladosti za mene se odvijaju kroz tri povezana rođendana, a dva dolaze pre zvaničnog Dana mladosti.

priorities Sumrak prioriteta

Pa, taj datum ću verovatno držati u glavi i na samrti, kao što i sada već danima znam kada je 25. i šta je glavni poklon. I svih ovih poplavljenih dana, dok pored svega ostalog kontam da će mi propasti odmor koji sam zapljunula, zato što slavim detetu rođendan i da uopšte ne znam hoću li moći da mu kupim to što sam obećala, zato što je prodavnica poplavljena, imam utisak da propuštam nešto važno i da mi mozak ne radi baš kako treba. I onda, dok obilazim teren u potrazi za bugarskim pumpama kojima rukuju bugarski spasioci ispumpavajući vodu iz potopljenih podruma zgrada po centru, zove me drugarica i ja ne kontam uopšte zašto me zove, dok ne kaže, ništa nećemo da pravimo, ali vi dođite kad možete i ako možete. Ijaaaao, jebote, pa ona danas ima rođendan! Godinama unazad, prvo slavimo rođendan njenog sina, pa sledećeg dana mog. Dan pre porođaja jela sam tortu kod nje i pričala joj kako sutra idem da se porađam, po dogovoru, jer ne mogu više i kako bih volela da pojedem još jedno parče te torte kad obavim taj posao. I jela sam je, sutradan uveče. Čoveče, zaboravila sam! Od ludila koje gledam, u kome živim i kome se odupirem otkad traje poplavno stanje, ja sam zaboravila povezane rođendane!

A onda se setim onog prvog u nizu, koji sam pohađala jedno petnaestak godina pre nego što je niz napravljen, jer taj je prvi. Rođendan moje pokojne prijateljice, dan kad odem na grob da zapalim sveću, da se izrazgovaram i da se isplačem. Jer zašto bih obeležavala dan njene smrti, kad je rođendan važniji? On je obezbedio da se sretnemo i zavolimo, dok nas smrt ne rastavi. I bila sam sigurna da takav datum ni u kakvim okolnostima ne može da mi izađe iz mozga, jer to je između nje i mene, u životu i smrti, dragoceno i intimno. I zaboravila sam. Pogodila me ta spoznaja, porazila me, razvalila me. Ljudi ispumpavaju vodu iz podruma, kamera snima, stanari dobacuju koješta, a ja ulazim u kola da se sakrijem, jer više ne mogu nijednu knedlu da progutam, udaviću se. I jecam, ridam, tresem se i plačem – srećom niko ne obraća pažnju, ne vide me. Pala bih mrtva da se nisam isplakala. I izrazgovarala sa pokojnom prijateljicom, telegrafski. Zahvalila sam joj za suze, prve neprogutane, otkad ovaj pritisak traje. I za spoznaju o tome koliko nisam dobro, iako svima kažem da sam dobro i sve mi se čini da je to istina. Sadašnji trenutak preovlađuje, to je možda dobro. Ali zaboraviti ono što želim da uvek bude deo moje sadašnjosti, jer se najviše plašim da ću zaboraviti, to je poraz i tuga.

Izvor fotografija: frankwatching.com

Aleksina Đorđević

Editors choice