Visoko uzdignuta glava, oči vešto zaklonjene velikim i tamnim naočarima, obavezna i opšte propisana visina na potpeticama i očaravajući osmeh na sjajnim usnama.

Priznaćete da fantastično zvuči i još bolje izgleda.

Ipak, dok se na ulicama grada mimoilazimo kao na modnoj pisti, prateći isključivo muziku sopstvenih misli i osećanja, ne možemo ni da naslutimo šta se sve krije iza tih fancy fasada u mimohodu. Sati i sati priprema za suočavanje sa drugim licima spremnim za podjednako savršen nastup.

I dobro sakriven stvarni život svakoga od nas.

-Idemo na 1, 2, 3 ili na 3,2,1?

-Čekaj samo da se maskiram, pa da krenem!

Biti nasmejan, vedar, lep, i pozitivan.

Ili biti svoj?

Imperativ je da se dopadnemo svima ili sakrijemo od svih?

Direktno sa malih i velikin ekrana uvezli smo zvezdani stav kurtoaznog osmeha i neobaveznog razgovora, lako i brzo kao Koka-kolu i fast food.

I to bi bilo sasvim u redu da ne živimo u zemlji gde je uspeh preko noći nemoguć i nezapamćen slučaj, a ako se i dogodi, bez obzira na način i uloženi trud i vreme, tretira se isključivo kao neoprostivi greh.

To nas naravno ne sprečava da se foliramo do besvesti i natrag.

Da li da se udobno zavalim, preksrtim noge, zapalim cigaretu, uvučem duboko dim pa kroz osmeh i oblak jednostavno kažem:

– Terajte se svi, koliko god vas ima, brojim do sto!

Umesto toga svi glumimo sreću na pozornicama sopstvenih dana kao da nas iza zavese čeka bar još osam narednih života.

Dočekamo se na sve četiri ali spremno već usred pada vičemo:

-Nije mi ništa, nije mi ništa..!

Šta se dogodilo sa našim pravim osećajima?

Životom?

Jednim jedinim ili jednim od devet.

Tu na scenu stupa Skarlet skrivena u svakome od nas, sa dobro naučenom rečenicom, čuvenom i već izlizanom od silnog ponavljanja:

-Misliću o tome sutra!

Sutra je sutra, i sutra je obavezno ista priča i drama.

Da li je strašno pokazati da nismo baš sada i baš danas, savršeno srećni, apsolutno lepi i očaravajuće bezbrižni ako se i zaista ne osećamo tako?

Oslobođena i pokazana osećanja su jedina prava osećanja.

Sva ostala su nevažeća i ne računaju jer mogu se sakriti i od drugih i od sebe.

Ako ponekad prošetamo hrabro i javno svoje poraze, možda nas iznenadi saznanje koliko nam dobro stoje ili konačno naučimo kako da se zaista nosimo sa njima.

Smejte se kad vam se smeje, plačite kada vam se plače.

Suze su dozvoljene, čak poželjne ako nam se plače.

Suze su ok!

Srušite sve zidove i zgazite svoju sujetu.

Vrisnite, zaurlajte, sapletite se, padnite, ustanite, recite nešto potpuno nelogično,  ponizite se… i zablistaćete!

Svi smo mi u nekom trenutku uvređeni, povređeni, razočarani, oklevetani…
I sve te, bilo male ili velike neprijatnosti, godinama se talože i utiču na nas, na naše emocije i dušu i telo u celini.
Ipak pamtimo ono što želimo, a zaboravljamo samo ono što možemo.
Vera bez dobrih dela ne postoji.
Učinite ponekad nešto pomalo ludo, pomalo otkačeno, pomalo bezobrazno, koliko god drugi govorili da nije lepo, da ste prerasli, da vam ne stoji, da nisu očekivali.
Kada vam se smeje – smejte se, to je privilegija. Nema potrebe da objašnjavate šta vam je smešno.
Kada vam se plače – plačite, neće vas manje boleti ali prosto plačite, to ne goji i to tek ne boli.
Ne razmišljaje šta bi bilo kad bi bilo jer može biti da ne bude ništa.

A to je najgora varijanta.

Zaljubite se na prvi, drugi, neki pogled, na sve poglede.
Ja sam emotivna osoba i uvek pokazujem sva svoja osećanja.
Osobe koje kontrolišu svoja osećanja su hladne i proračunate.
Osobe koje kontrolišu svoja osećanja nisu spontane i autentične.

Bilo koji oblik potiskivanja emocija, kakve god da su one, ne donosi ništa dobro, a ponajmanje je odraz emocionalne zrelosti i emocionalne pismenosti, jer te potisnute emocije će jednom poželeti da izađu, verovatno u najgorem mogućem trenutku i na najgori mogući način.
Samo razrađene emocije donose prisebnost i zdrav razum.

Jedine emocije koje treba da budu pod kontrolom, jesu one negativne.

Ipak neko ko je emotivan po prirodi može da nauči kako da kontroliše svoja osećanja, a neko ko je tip automata i ne- emotivan teško da može da nauči da postane emotivan.

Mislim da na kraju krajeva neiskrenost više boli od kakvih-takvih iskreno izraženih osećanja.

Suze su tada više nego ok!


Vesna Mitić radi samo ono što želi i nosi samo ono što joj se slaže sa karakterom. Fer igrač, kapriciozna, sujetna, hirovita, impulsivna i razmažena. Seća se kako je propao rock & roll, iako Džeger još uvek peva, a ona više ne broji godine od kada je počela da piše. Sve što je do juče bila, više nije, sve što je želela, više ne želi, sve što je do juče volela – voli, ali nekako iza sebe i sa visine.

Editors choice