Nebo i zemlja, kažu ljudi da označe neizmernu udaljenost, odnosno, nedostatak dodirnih tačaka između ljudi, pojmova, pojava.

Ali zemlja je nebesko telo. Nebo i zemlja pripadaju jedno drugom. Nisu ni suprotni, ni nemerljivo udaljeni. Samo su to što jesu.

A kako na nebu, tako i na zemlji, kaže ona biblijska, ukazujući na to da se svetovni i kosmički poredak podudaraju.

Telesno pripada zemlji, duhovno pripada nebu. I pripadaju jedno drugom. I manifestuju se zajedno, u vodi, kamenu, vetru, vatri.

I dosežu svoj put ka svesnom sjedinjenu u čoveku, petom elementu.

A šta radi čovek? Odriče se duhovnog zarad materijalnog. Neće da se meša u Božija posla. Ode u crkvu, zapali sveće, slavi slavu, plaća popovima da budu veza između svetovnog i duhovnog. Brine, stiče, gradi, gaji decu, obezbeđuje im krov nad glavom i hleb u rukama, sve kako Bog zapoveda i nijednom ne pomisli da taj Bog nije samo na nebo. Nego i na zemlji. I to u njemu samom. Kao i u svakom drugom čoveku. U vodi, kamenu, vetru, vatri.

Ne možemo da nemamo posla sa višim silama, jer smo sami deo viših sila, umešani do guše. Ali možemo da odbijamo da znamo bilo šta o tome.

Druga krajnost je odricanje od materijalnog, zarad duhovnosti.

Ljudi odlaze u manastire, sklanjajući se od iskušenja svetovnog života i posvećuju se strogoj duhovnoj praksi, koja pročišćava telesnost postom, bdenjem, molitvom.

Da li zaista osećaju poziv, ili samo nisu dorasli izazovima svakodnevice? Velikog, šarenog, bučnog sveta, napadnog poput uličarke, punog poput roga izobilja, u kome kao da nema ničeg za njih. Sva raskoš kao da im izmiče, a sva sreća kao da pripada drugim ljudima.

Sloboda da pronađeš svoje mesto pod Suncem, nasuprot slobode da pronađeš Boga u svom srcu.

15a11ca21e52331fc09c90e3678a56fc Moja svakodnevica: Vrhunska duhovna praksa

Samo što je to jedna ista sloboda, ničemu suprotstavljena.

Veliki napadni svet sve nudi, svakome ko ima hrabrosti da prihvati.

Svaki put kad pomislimo da moramo da se odreknemo jednog segmenta života, zarad nekog drugog, odsecamo se od jedinstva neba i zemlje, stvarajući sami dva pogrešna izbora, verujući da je tako jedino ispravno.

Ali svet je sve i mi u njemu možemo da budemo sve, da upoznamo svako svoje lice, sve svoje delove, da oživimo i doživimo sve od čega se sastojimo, jer samo tako se postiže integritet.

Kao džedaj, treba da uđemo u onu pećinu u kojoj caruje mračna strana sile, da se suočimo sa svojim slabostima i strahovima i da ih savladamo. Oni su deo nas, a snaga celine je u povezanosti delova.

Ničega se ne odreći, ogromna je i sveta tajna svetovnosti.

Sve prihvatiti, sve uključiti, sve povezati. Biti jedno sa svime, biti po jedno od svega.

Realan život je teren za oduhovljenje materijalnosti.

Kroz kreatvnost, rad i doprinos zajednici, kroz partnerstvo, prijateljstvo, roditeljstvo. Svi naši najvažniji odnosi i od nas zahtevaju duhovne vrednosti i uče nas duhovnoj praksi. Kako sačuvati mir, obnoviti energiju, živeti u ljubavi, u živoj razmeni davanja i primanja, do te mere, da je materijalno blagostanje izraz i ekvivalent duhovnom.

Živeti ispunjenim životom, najzahtevnija je duhovna disciplina, koja traži mnogo hrabrosti, spoznaje, istine, ulaganja i neprekidnog učenja.

Aleksina Đorđević

Editors choice