Švalerska etika

Švalerska etika

strana 1 od 3

Svojevremeno sam, preturajući po porodičnim fotografijama naletela na jednu neuobičajenu, pomalo zalutalu među uspomenama iz Vrnjačke Banje, sa raznoraznih slava i proslava, dečijih rođendana. Kafanska pevačica, kratke loknaste kose, sa “Marlen Ditrih” iscrtanim obrvama, i dukatima oko vrata. Na poleđini je pisalo: “Sa ovom slikom leti kao po vrhu morske pene, i kad sliku vidiš, uvek se seti mene. Dobrivoju od M.” Dobrivoje je moj deda, a dama sa fotke je očigledno jedan od trofeja iz njegovih noćnih pohoda. Dedu je uvek bio glas da je švalerčina, uprkos njegovom “Poaro” izgledu i stajlingu, međutim, on nikada nije pričao o tome. U čemu je onda tajna? Upravo u tome što  nije nikada pričao.

Zavodnik Švalerska etika

 

Šta prvo pomislite kad čujete od nekog muškarca “Ma da, bio sam sa njom”? Da je dotični seljačina. Bilo da si starleta kojoj se život odvija u noćnim provodima ili sasvim povučena profesorka koja jednom u životu sebi dozvoli luksuz prolazne avanture, rizikuješ da dobiješ etiketu reckice, samo zato što taj sa kojim si bila nije prošao proces inicijacije među prave muškarce. Ima jedan stari vic, upravo o tome, kad se Muji na pustom ostrvu ponudi Sindi Kraford, a on je odbije rečima “Ma sami smo ovde, ko će mi onda verovati da sam bio sa tobom?”. I šta muškarce navodi da neke avanture stavljaju u svoj “jebački CV”, kako kaže jedan moj dobar drug? Kako prepoznati takvog tipa i izbeći ga na vreme? Kao prvo, oni ne pričaju samo o ženama, već i o svojim poslovnim poduhvatima, kakvi su svojevremeno bili u sportu, koliko su se onomad napili, trošili novca – zapravo vrše verifikaciju svojih pozicija, u svojim i tuđim očima. Procenat istine u njihovim pričama jako je diskutabilan, i čak iako imaju publiku koja im se podsmeva, na gubitku je uvek dama o kojoj se priča.