Sve čestitike na razvodu i da i sledeći bude takav!

Sve čestitike na razvodu i da i sledeći bude takav!

Zvezde su jednu stvar odavno naučile. I svetske, a malo traljavije i u skladu sa prilikama “u nas”, i domaće. Samo sočna dogodovština i vešto osmišljen zaplet reanimira zanemoćalu ili sasvim posrnulu karijeru. U skladu sa količinom dramske napetosti i prosutog otrova raste i broj naslovnih strana, novinarskih poziva, paparaco zaseda. Ova formula krije rešenje zagonetke zbog čega su venčanja slavnih, osim ukoliko baš nije reč o Kejt Midlton ili njenom princu, manje popularna od njihovih razvoda.

Pre svega, ljubav sama po sebi i nije neki zaplet. Pre bi se moglo reći da je događaj koji dobija na značaju tek ukoliko je neočekivan i intrigantan. Mediji se za ljubav, taj dosadni koncept prohujalih vremena, interesuju tek kada je zabranjena ili skandalozna. A ona to može biti na mnogo različitih načina:

Razlika u godinama

Kuguarke, starije zavodnice mlađih muškaraca u Srbiji i dalje gube bitku od tatica sa ljubavlju u srcu i zlatom u džepovima i njihovih jedva punoletnih pratilja – ih, šta ti je tradicija i konzervativno društvo.

Razlika u profesiji i društvenom statusu

Stari recept: bitanga i princeza, jezikom devedesetih – komandant i pevačica, zatim prilično prevaziđeni par budući da se ljubavi danas pristupa sa preciznim proračunom – miraždžinka i siromah ili sin naslednik i bosonoga prodavačica ljubičica, time se još samo Šotra bavi; pa onda političar i starleta, ali za to je još rano kod nas, starlete samo povremeno svraćaju u Parlament na felacio i za to su, koliko se sećam poslednje afere ovog tipa, dobro plaćene.

Razlika u bračnom statusu

U Srbiji odavno odomaćen koncept – zavedi me, razvedi me.

Priznaćete, ljubavi i njenoj blistavoj kruni, braku, potrebno je baš mnogo ne bi li bili primećeni u ova surova medijska vremena. Ruku na srce, i Romeu i Juliji je ista intrigantnost zapleta, mimo Šekspirove genijalnosti, pomogla da ostanu a forever couple i “opstanu” do naših dana. Osim ukoliko sami po sebi niste ličnost od formata od koje se očekuje svadba za pamćenje sa svim propratnim elementima – poznate zvanice, 17 venčanica za mladu, silna pirotehnika i saobraćaj – helikopteri, čamci, motori, što opet zavisi od originalnosti scenarija, svadbena torta kao Burdž-al-Arab, svinjske glave dekorisane Swarovski kristalima, po mogućstvu jestivim, i tako dalje.

Mislim da nije neophodno objašnjavati zbog čega se nijedan tabloid nije tukao da otkupi fotografije upravo venčanih – Jelene Tomašević i Ivana Bosiljčića. Em je reč o ljubavi, dakle veselom događaju, em će svi biti slatki i ušećereni, em je sve regularno i normalno, em su njih dvoje fini ljudi bez sklonosti ka bilo kakvim ispadima, em je, brate, skromno. Živa dosada vredna tek za polovinu strane upakovana pored reklame za melem protiv hemoroida.

Ali, zbog toga Goca Tržan, recimo, žari i pali. Vreme joj ide na ruku, a razvod radi za nju. Može da bude šta god poželi, a situacija je, i astrološki i medijski, više nego povoljna za novi singl i nove tezge. Goca može da bude i skrhkana žena koja vida svoje rane, ljuta osvetnica, harpija koja će beskompromisno i furiozno razotkriti sve tajne svog supruga od toga da je sklon ljubomori do toga da ga čačkanje nosa smiruje, zabrinuta majka koja traga za pedagoškim priručnicima i slikovnicama iz kojih će naučiti kako da svoje dete najbolje provede kroz ovaj period, žena na “stendbaju”, smirena i samosvesna, opredeljena za red, rad, disciplinu i odmor od emocionalnih i seksualnih izleta. I, utisak je da je Goca proteklih meseci sve to i bila.

Zavisno od toga koje ste novine otvorili i koju televiziju gledate. Bez ustezanja se može reći da je to jedan pouzdan EKG njenih stanja, gotovo protejsko menjanje sentimenata i rola. Ali, ono što najviše, možda i jedino ozbiljno iritira je stari, licemerni refren, ne samo svojstven, već usađen u glave ovdašnjih javnih ličnosti – O, vi surovi, beskrupulozni, bezdušni mediji, molim vas ne dirajte našu intimu i ostavite nas da se sa sopstvenim bolom nosimo u miru!

Avaj, pametnome dosta. Neće da može – rekli bi u Zemunu ili u blokovima. Malo ste se kasno setili tih čudnih reči – dostojanstvo, intima, privatnost. Da se razumemo, ja zaista ne mislim da se ti isti mediji moraju uzeti u zaštitu, kao i da zavređuju bilo kakvo opravdanje. Tabloidna štampa, svetska i nekoliko puta ljigavija domaća, predstavlja dobro uvežbanu skupinu predatora i lešinara, zavisno od toga na šta se naiđe, kojoj od ulova zavisi dalji opstanak u estradnoj, eufemistički rečeno – šoubiznis divljini. Da ste, hteli, obraćam se razvedenima koji su krah svoje ljubavi ili čega več začinili besomučnim, dugometražnim epilogom na stranicama žutaća, mogli ste sve to da izbegnete i ostanete “postojani kano klisurine”. Bez udrobljenih ostataka onoga što je od ljubavi ostalo, prosutih svakome ko okrene vaš broj telefona i zatraži izjavu. Ili se to ovde zove profesionalizam?

Kao i u mnogim drugim stranama, pakt sa mrakom se ili pravi ili ne pravi, Pandorina kutija se otvara ili ne otvara, dostojanstveni jeste ili niste. Nema toga – Reći ću samo dve rečenice. Gde su dve tu su četiri, gde su četiri tu je milion. Jednom razmotano klupko nikada se ne može smotati na isti način. Besprekorno, neokrnjeno, kao sa rafa u prodavnici.

Primer Ognjena Amidžića i njegove bivše supruge demanatuje sve koji su tako ljuti na bezdušne medije sa kojima su, eto samo malo flertovali na spornu temu, čisto da skrenu pažnju na sebe (i svoj rad, dakako), ne nadajući se stihiji koju su potom doživeli. Ovaj bivši par je u trenutku kada je u svojoj kući konstatovao da je ljubav odlepršala u toplije krajeve, poslao saopštenje svim medijima, potencijalno zainteresovanim da na račun njihovog razvoda živi narednih nekoliko meseci, sa šturim informacijama bez otvorene mogućnosti za potpitanje. Da parafraziram – Mi se razvodimo. Ljubav se ugasila. Ostajemo u korektnim i prijateljskim odnosima. Ništa više o tome nećemo komentarisati. Doviđenja i prijatno.

Rečeno – učinjeno. Medijske čeljusti su ostale prazne, a bivši supružnici neukaljani sopstvenom povraćkom. Mala lekcija o dostojanstvu za sve Goce i Nataše, za sve ranjene ubojitim perom nekog klinca honorarca koji pod uredničkom palicom, a bogami i za sopstveni gušt, ispisuje te bljuvotine koji čitaoci, odavajkada navučeni na sočan trač, tuđu tragediju, sažaljevanje ili presuđivanje, zahtevaju.

Medijska heroina dvehiljaditih, Nataša Bekvalac, trenutno pod mojom ličnom zaštitom zbog svoje apartne romanse sa Ćazimom koji je u očima sredine  kriv samo zato što je Ćazim, a tek pomalo i zbog svog “kontroverznog” kurikuluma, ustoličila je model svojevrsnog “print reality programa”.  Recimo, Nataša povuče vodu u svom kupatilu, za koje je prethodno medijima objasnila da je odvojeno od Dačinog, i zvuk tog mlaza probudi Daču koji je, greškom, zaspao na kanabetu, a ne u spavaćoj sobi, te on njen gest nevoljno prokomentariše što kapricioznu Natu u trenutku razbesni.

Nezamislivo je bilo, tokom svih ovih godina, da ta bezazlena scena, svakodnevna u životu svih nas koji nismo ni Nataša ni Dača, ne stigne do medija. I da ne zauzme naslovnicu. Od Koleta do Ćazima, preko svih, stvarnih ili fiktivnih, između, Nataša svaki tren svog života pretvara u masni papir i boju, što je ne sprečava da galopira ka željenom statusu medijske žrtve broj jedan. Za tako nešto, razumevanja ima samo Ognjen Amidžić suočen sa njenim suzama i publika, a maločas objasnih šta publika ište, okupljena u studiju. Kako je bilo sa ljubavlju, tako je bilo i sa razvodom. Nataša je sa tovarom svojih emocija, čežnji, slutnji, teških reči i najtatananijih trzaja duše – jednostavno sveprisutna!

Da bude jasno, razvod je danas mačiji kašalj. Prestao je da bude poslednje rešenje i ono što se mora izbeći po svaku cenu. Razvod više nije sramota, a razvedena žena danas nije “raspuštenica” sa nevdiljivim, ali ipak prisutnim skarletnim slovom na grudima. Uostalom, nije svaka srpska pevačica Lepa Brena. Ona je žena iz vremena kada je razvod bio bauk, verna kao Penelopa i hrabra kao Čučuk Stana. A, kažu i da će svoj VHS “Kako su se voleli Brena i Boba” ovih dana da prebaci na DVD kao čist vintage, spomen ljubavi koja odoleva u inat svima i uprkos svemu, te svedočanstvo supružničke postojanosti  koje će biti korišćeno u nastavi veronauke naredne školske godine.

U istom trenutku kada su predbračni ugovori stigli na Zapadnu stranu planete, uveliko uvežbanu u veštini kratkih brakova i brzih razvoda, mi smo naučili da je loš brak, loša veza uopšte, gori od svake samoće. Sve ostalo je stvar ličnog pristupa. Spustiti zavesu nad jednom pričom, očistiti pod i ugasiti svetlo ili sesti i razmišljati o tome može li se iz razvoda nešto izvući, može li se on pametno kapitalizovati. Baš kao i pred odlazak pred matičara. Sad, ukoliko pripadate svetu blažene anonimnosti, najgori ishod je da iz priče izađete sa veš mašinom i bakinim escajgom, najbolji je da na svetlo novog života stanete imućniji nego pre.

Ako ste, pak, uvaženi pripadnik javne scene, imate više mogućnosti. Da budete dostojanstveni i ponašate se baš kao anonimus, da razmišljajući unapred otvorite vrata svog srca diktafonima i kamerama, ubeđujući druge da niste mogli drugačije, da ste pomešali novinara sa starim prijateljem jer ima iste šimike, da otvoreno obaspete paljbu jurišajući pravo na VIP mesto na svakom kiosku ili “prajm tajm” na domaćim televizijskim frekvencijama. Sa nacionalnom pokrivenošću, naravno. Pa ne razvodite se vi svaki dan kao što ni vaš bol nije obična šala tipa “pala muva na medveda”.


Milan Nikolić po jutru zna da li će tog dana nešto pisati ili neće. Smeh, dugometražni espresso i zagledanost u lepotu tog komadića sveta između kaldrme Kosančićevog venca i pločnika Rajićeve ulice najčešće su dovoljni da zamene reči ili da im otvore put do nestrpljivih prstiju koji halapljivo čekaju da se razlete po tastaturi. To je taj lični EKG, carpe diem, način da se suvoparna proza dramatizuje, a bestrasno zameni punim životom. Zbog toga je zamisliv bilo gde, ali nikada bez sprave za pisanje u krilu. Uvek u potrazi za nečim novim u sebi, ali ohrabren jer najviše veruje Tomasu Manu koji je negde zapisao: “Samo su hulje skromne, zar ne?”