Dobro mi je ovo već poznato. Uništi me. Pa me zalepi, spajaj, zašij, zakrpi i opet me stavi pored sebe. I’ll be your clown.

Rascepaj me kao list papira koji ne želiš više da gledaš. Onesposobi me da te volim. A onda me sa samo jednom rukom i nogom ubaci u more naše ljubavi i mržnje i pusti me da se davim polako. Pospij put po kome hodam bosa izlomljenim staklom, pusti me da vrištim krvava, pa mi zamotaj stopala i leči ih kao da im nisi ti to uradio.

Pusti me da te mrzim. Prodaj mi jeftino opravdanje i laži na sniženju, ja ću ih kupiti jer sam gola. Pustiću ih da me obavijaju umesto tvoje ljubavi. Smejaću se kao najbogatija i najsrećnija žena na svetu.

Dozvoli me da se hranim tobom, budi mi život i otrov. Ne umeš drugačije, više ni ne umeš drugačije. Pusti me da srljam kako bih ti se osvetila. Dozvoli mi da ti to nikad ne priznam jer sam kukavica. Pa pusti da to ubija mene, jer ne želim da ubije tebe.

Uzmi mi sve što si kod mene voleo, baci u đubre i reci da sam postala neurotična očajnica bez ičega. Ne vraćaj mi ukradeno dostojanstvo, moj nezavisni osmeh, moju tvrdoglavost i odlučnost. Više ni ne znam za čime jurim. Za tobom ili za njima.

Stavi mi okove kad ti zgrešiš, ispiši mi dosije svojim grehovima. Skini sa svog ramena prašnjavu odgovornost za našu propast.

Reci mi da su ti se negde izgubila osećanja…Negde? Šta su tvoja osećanja? Leptiri pobegli u svet? Nestali iz tesne tegle tvog srca? Hoćeš možda da ja počnem da ih tražim? Negde…

Pa ljubavi, nemam ja toliko vremena. Dobro mi je ovo već poznato. Ne umeš drugačije. Više ni ne umeš drugačije…

slika 11 Sve je to s tobom već viđeno: Iskasapljena ljubav

Nisam ti dala celi svoj svet, ali polomio si mi ruke na kojem sam ga držala. Gde je nestao onaj Tolstoj u suzama, muškarac koji ide sa mnom i za mnom, koji se raspada bez mene, koji me „bolesno voli“ ? Od patetičnog Tolstoja postao si ubica, od muškarca- postao si samo bledo slovo m. Da li znaš šta mislim o ljudima koji preko noći menjaju stavove, mišljenja, osećanja i nešto za šta se zalažu? Da li treba da ti kažem?

Ti si više osakaćen od mene. Ja nemam ljubav. Ti nemaš principe. Ja sam ostala čovek. Ti samo spadaš u živa bića.

Dobro mi je ovo već poznato. Jer već sam jednom ovo preživela. Ne može još dugo traje. Počupaj me dok klečim, da me pogledaš u oči. Nek ti one kažu da ne možeš da me mrziš više nego što te ja mrzim. Stavi mi ruke oko svog vrata, ali to će biti zagrljaj koji hoće da te ostavi bez daha. Ne, ne brini, ne bez patetičnog daha. Već bez onog koji će te ugušiti.

Ne sudi. Ne razumeš dok nisi osetio.

Raznesi me. Ili iskasapi moju ljubav. Ona nije nestala…negde… Pretvorićemo je u leptire, zabij im nož u krila. I pusti me da živim kao da ne znam od čega sam živela. Jer pored tebe ja sam postala klovn, papir, siromah, optuženik, žrtva, nešto što je navelo leptire da polete u svet… Sve sam, ali ne žena.

Ne brini, ljubavi, dobro mi je ovo već poznato.

Jer sve si to već rekao. I sve si to već uradio.

Ne umeš drugačije. Više ni ne umeš drugačije.

Fotografije: doroteadimitrijevic.tumblr.com

Tara Đukić

Editors choice