“Kako sam se jedne večeri u postelji zarekla da voleću te, tako te reči, tada izgovorene,  još stoje na mom jastuku.”

Ustajem, trljam oči, rastežem se. Odmah se hvatam za laptop. Osećam da mi nešto fali. Ubrzo shvatam da je to “dobro jutro” iz tvojih usta izrečeno. Ovo je baš radoznalo jutro. Tera me da pronađem nekog ko će zaviriti u moj dan. A pošto to ne možeš biti ti, tražim nešto što me podseća ne tebe. Shvatam, postoji nešto što se ne može promeniti. Jednostavno je tako kako je. A ja sad moram naći zamenu. Kod nas su ostale uspomene, a sve se pretvorilo u večnost koju smo mogli imati. Ovog jutra me sunce podseća na tebe. “Ti si vraški lepa žena” – govorio je.  A sad mi  je to tako potrebno.

Pitam se zašto me zaboli kad mu neko spomene ime? Šta se dešava kada reči i obećanja postanu mrtvo slovo? Izgleda da je ostalo samo: “Misliću na tebe i kad te svi zaborave”. Trudiću se da ovo ne preraste u patetičnu ispovest kraha jedne ljubavi, već izraz moje apatije i sećanja na njega. Neka ovo budu reči koje sprečavaju zaborav.

Slika 141 Sve me podseća na tebe

Svaka navika na tebe podseća

Nastavljam život dalje, prelistavam dnevnu štampu, kuvam kafu, redovni rituali se nastavljaju. A ipak iz komšiluka odjekuje muzika. Prozor je bio otvoren, a već po prvim taktovima prepoznajem pesmu. Tekst pesme ide: “Poslednji dah bi da dam samo da mogu da znam kome sad dišeš u dlan, s kim čekaš dan.” Reči pesme već uveliko znam napamet. Iako ne želim, mahinalno nastavljam i šapućem: “Topli trag na usnama, miris blag u grudima, sve me na tebe podseća…” Pamtim tvoju kosu, nemirnu dečačku koja me je milovala po ramenu. Pokušavam da sklopim kockice, ali ne uspevam, jer mi fali jedan deo, a to je izgleda osećaj stvarnosti. Moj čudnovat običaj da te posmatram danas je prerastao u posmatranje prolaznika na isti način. Pa analiziram svaki deo posebno. Nekad se zanesem, zagledam se i uhvatim zbunjene poglede ili namrštene face u obliku upitnika.

Sinoć sam plakala za neostvarenim snovima koje sanjali smo zajedno. Danas mi je već bolje, jer živiš u sećanjima. Nešto me i dalje upozorava i podseća da bio si, ali i ostao i da sve lepe reči koje si govorio danas menjaju tvoj zagrljaj.

Lutala bih, o kako bih lutala, samo da okom kupim ono što ti si prodavao. Često si mi ponavljao čuvenu frazu da okom možeš kupiti sve, a da ne platiš i ne pitaš. Evo, danas je i koristim. Željna sam tvojih usana uvek kad sklopim oči. Onog razmaka između zuba i smeška koji obasjava i sklanja mi tužne oblake kad sam gladna svetlosti. Razbij ih, molim te, pa da napokon krenem da razmišljam o nekom novom licu i nekad uspem da otvorim oči, a da tebe nema.

Miris tvoje košulje tražim u svakom, je l’ to zločin? Pratim ti trag i još si mi uprkos svemu drag. Ratujem sa svima zbog tih sećanja. Mene bole, a ti si taj koji je otišao. Nikad neću plakati dovoljno tiho da me niko ne čuje i nikad te se neću sećati dovoljno malo da ne izgovorim tvoje ime naglas.

Na kraju, svesna sam da stazom ljubavi zajedno više nikada nećemo proći. I ne čekam te, jer nećeš doći. Ni osećanja u nama više goreti neće. Onaj koji je voleo više voleti neće. A sutra ću opet da tešim sebe da ovo nije još jedna patetična priča.

Izvor fotografija: tumblr.com


Violeta Stojanović, student novinarstva, ide kroz život sa velikom željom da napreduje i voljom da svoj optimizam širi na druge. Najveće bogatstvo su joj dve rođene sestre. Uvek spremna da podari osmeh i toplu reč, a sa vama bi da deli i najdublje misli i osećanja. Uživa u dobroj muzici, filmovima, divi se umetnosti.

Editors choice