Sve prave ljubavi su pomalo tužne

Sve prave ljubavi su pomalo tužne

Ovo je bajka koja nema kraj. Bajka o velikoj ljubavi koja je iza sebe ostavila brojne noći ispunjene čežnjom, dane čekanja, more suza i hiljade neizgovorenih reči. Onih koje drugima prećutimo, ali od kojih sami ne možemo da pobegnemo. I čini se da bi se o njoj mogle pisati i one najduže, najlepše i najtužnije balade, ali njena bajka je, ipak, kratka. Zaljubila se, volela, otišla, prebolela, ali nikad nije zaboravila.

1231 Sve prave ljubavi su pomalo tužne

A, bila je drugačija. Obična, ali ipak drugačija

A bila je drugačija. Osetila je na svojoj koži i sreću i tugu, ali znala je nekako podjednako dobro da se nosi i sa jednim i drugim. Znala je, jer je bila jedna od retkih koja je verovala da je istinska ljubav skup svih osećanja, sreće, tuge, hrabrosti, pa i oproštaja.

I vešto je prikrivala tugu. Često je bila nasmejana, ali ne i srećna. Malo je bilo onih koji su znali kakve se bitke u njoj vode.

“Lutko, naći ćeš nekoga ko će znati da te ceni i ko će te učiniti srećnom onako kako zaslužuješ”, govorila sam joj, iako sam negde znala da je u tom trenutku samo on može učiniti srećnom, al’ onako – istinski. Voli ga i dalje, znam, ali nikome ne priča o tome. Pomisli i sama nekad da je uzalud i (pre)kasno, ali brzo prođe, jer veruje i dalje, iz dubine duše, da ih sudbina tek planira, čak i onda kada u čekanju izgubi svaku nadu za oživljene snove.

Činilo se da bi baš bez te nade bila prazna i da bi davno potonula u moru suza koje je potiskivala.

Nije dozvoljavala da je vide tužnu. Osmeh je bio njen zaštitni znak po kojem su je prepoznavali i zbog kojeg su je voleli. Nikoga nije volela da opterećuje problemima. Samo je vodila običan život na malo neobičan način. Trudila se preko dana da bude nasmejana i zauzeta, ali samo je ona znala koliko joj je nedostajao kada padne noć. Onda kada ostane sama sa mislima u tišini i tami obojenoj njegovim očima. Vodila je najteže unutrašnje bitke protiv onih koji su se tu borili za glavnu ulogu, ali nekako su je uvek pobeđivali i onda sve po starom. Sklapala je oči, ali i tada ga je videla u svemu. Pokušavala je da skrene misli i pobegne od sećanja, ali uvek su je iznova odnekud sustizala. Tešila se da će s novim danom sve biti drugačije, ali trebalo je zaspati suznih očiju i skupiti snage.

I kao da je baš taj minut pred san bio najduži. Nedostajale su joj u njemu njegove poruke za laku noć, utisak da je tu i kad nije pored nje, ali najviše od svega osećanje sigurnosti koji je odneo sa sobom. Nedostajao joj je, nedostajao joj je svakim otkucajem srca…

2132 Sve prave ljubavi su pomalo tužne

Odlazio je i vraćao joj se, pa opet odlazio, a ona ga je čekala

Možda više ni ja ne znam šta čeka, jer bojim se da će sutra opet okrenuti glavu kad ga ugleda, i dobro odigrati onu igru zvanu ponos, koja uvek sve pokvari. Ali pročitaće je, onako kako je oduvek znao, nepopravljivu i bezobrazno ravnodušnu kakva je bila i na početku, blagog osmeha na usnama i stidljivog pogleda koji je bio samo njegov. A on? Nikada nije mogao da prihvati činjenicu da voli, pa ju je terao od sebe, stalno joj se vraćao i istovremeno bežao. Ćutao je, a to ju je najviše bolelo. Mislim da su oboje shvatili da ne mogu jedno bez drugog. Čudno je to kako ne znamo da cenimo sreću, ali još čudnije kako ne znamo ili nećemo da se borimo za nju isuviše ponosni.

Sve prave ljubavi su pomalo tužne, ali i tajne. I to je ponekad ono što ih čini još posebnijim. Zna to i ona. Zato i dalje veruje u njih. Veruje da će ih sudbina opet povezati i čekaće jer velike stvari se čekaju, ali i najviše vrede.

Izdrži draga, uz tebe sam!


Danica Svorcan je bloger, modni ilustrator i večiti optimista koji sreću traži samo u osmehu, pogledu i rečima. Voli život, ljude, snove, nadanja i navike. Od problema se brani samo osmehom jer veruje da samo tako i porazi postaju pobede. Veruje u slučajnost, ali isto tako veruje i da je život najbolji režiser. Životni moto: “Kada je život lep i onaj glasić vam kaže, ovo ne može dugo da traje, recite sebi, možda će biti jos bolje!”