Sve si mi zabranila!

Sve si mi zabranila!

ALKOHOLICAR2 Sve si mi zabranila!

Ovako više neće moći!

Ja sam u stvari počela da pišem neki drugi tekst. U pauzi između dva naleta inspiracije, reših da prelistam današnju štampu. I umalo nisam dobila izliv krvi na mozak kada sam pročitala naslov “Pijani građani ne mogu više u javni prevoz”.

Izvinite, poštovani čika poslanici i donosioci zakona, ako smem da Vam se obratim? Kako da se vratim kući? KAKO?

Pijana ne smem da vozim. To je sasvim u redu i podržavam. Automobili nisu igračke, s njima se ne treba igrati, kao ni sa svojim i tuđim životima.

Ličnog šofera nemam. Bar ne za sada, ne gubim nadu da ću ga jednog dana imati, ali sad šta je tu je, nemam i kraj priče.

Za taksi isto nemam. Budimo realni, cena taksija je otišla nebu pod oblake, a prihodi poprilično šturi… Računica je vrlo prosta, taksi otpada.

Fijakeri već odavno nisu u trendu… Krila nemam… Teleportovanje je još uvek poprilično neizvodljivo… Bicikl i motor spadaju u kategoriju automobila…

A sad još i ovo. U gradski prevoz ne smem, da se teturam po ulici do kuće ne smem. Da puzim takođe, jer po njihovoj logici ometam savršeno idiličan saobraćaj u Beogradu. Još ako me uhvate u takvom stanju, moram da platim kaznu od 15,000 do 30,000 dinara ili da idem u zatvor. Pa ja da imam 15 ili 30 hiljada, lepo bih uzela taksi, ličnog šofera ili bih platila noćenje u najbližem hotelu, motelu, hostelu.

Ne, stvarno sam u dilemi, da ne kažem u problemu. Polako, ali sigurno mi uskraćuju sva sitna zadovoljstva i radosti života. Zabranili su pušenje, zabranili su kupovinu alkohola posle 22h, zabranili su vozačima da pijani voze, zabranili su da se teturam po trotoaru, da puzim preko pešačkog, da spavam na klupici, da koristim autobuse, tramvaje i trole. Verovatno je sledeća zabrana disanja na usta na javnim mestima, ako vam smrdi iz njih. (Što bi i trebalo zabraniti, jer to na primer ugrožava mene – kada neko bazdi na lukac, a ne ako neko miriše na alkohol.)

Jedino mi preostaje da jašem trezne prijatelje do kuće. Napravićemo dogovor – ubuduće kada izlazimo, jedan mora da ostane trezan, kako bi bezbedno mogao da transportuje ostale kućama. Na krke-džake, kao kad smo bili mali. Živeli!


Marija Ivanov je studentkinja novinarstva i veliko dete, koje odbija da odraste. Možda ponekad ne zna šta hoće, ali uvek zna šta neće. Ona živi svoj život i pušta druge da rade to isto.