Svetlost smo, tako se i ponašajmo

Svetlost smo, tako se i ponašajmo

I ovog puta, kao i svakog prethodnog, misli mi okupiraju ljudi, ljubavi, život.

Nedavno sam čula dobru izjavu koja u slobodnom prevodu ide: ”Postoje dva tipa ljudi – Da, ali… i Zašto da ne.” Pored svih ostalih podela koje nam stavljaju na ramena, pored svih kategorija kojih smo, hteli to ili ne, neminovni deo, životna filozofija se, zapravo, svodi na gorepomenutu izjavu.

Kada nebrojeno puta pomenemo one padove koji su, ispraćeni upornim, ponovnim ustajanjem, kada do iznemoglosti preturamo po pričama o propalim ljubavima, izgubljenom vremenu, potrošenim emocijama i protresenim smelostima, u stvari govorimo o tome koliko smo nešto mogli, koliko smo nešto smeli, koliko je neko sa nama nešto smeo. Govorimo o porazima kao o najdragocenijim dijamantima, jer su nas uvek podsticali da sa drveta života poskidamo uspehe kojima ćemo im se zaceriti u lice. I svaki put kada smo bili veći od životne nedaće upali smo u ovu kategoriju Zašto da ne i time sebi obezbedili još svetlosti životne kojom ćemo moći da se, s vremena na vreme, kada god zatreba, ogrnemo.

slika128 Svetlost smo, tako se i ponašajmo

Osmehom obojiti dan, osmehom sačuvati sebe

Tumačimo čoveka u okvirima svega što jeste i nije, i već nam se teme i konkteksti ispiraju. Više nemamo kalup u koji da nas smestimo, više ne postojimo da bismo bili definicija. Sada smo samo mi mi, oni koji smo sve što želimo da budemo, sve što osećamo da moramo da budemo da bi naše postojanje imalo smisla i uspostavilo, kakvu-takvu životnu ravnotežu. Otrgli smo se očekivanjima, pokidali spone sa konvencijalnim i postali ljudi koji su pljunuli životnim provokacijama u lice. Čini mi se kako smo u nekom trenutku promenili dimenzije u kojima postojimo, pa smo samosvešću prizvali smelost. Zakoračili smo u svetlost, u smelost, u odluku, u samokontrolu. Postali smo moć, postali smo sloboda. Dobili smo krila, letimo dokle god nam mišice ne popucaju pred naporom. Postali smo jaki, okuražili smo se, porazi su nas ojačali, sreće su nas prolepšale. Tuge su nas ranile, osmesi su nam vratili veru. Venemo i cvetamo, uspevamo i padamo. Bivamo nesrećni i srećni, pesmom prizivamo radost. A kada do neizdržljivosti potonemo, desi nam se ovo ali iz Da, ali… i poljuljamo svoje sopstvo, gurajući ga do granica nesigurnosti i nesvesti, nezadovoljstva i neispunjenosti. Svako ali pojede makar 500g svetlosti koju imamo u sebi, klonite ga se. Slušajte muzike koje vas usrećuju, volite ljude koji se daju voleti. Ne dozvolite da vas pojede mrak. Nas pojede mrak, bolje. Neka bude da je svaka tuga bila tu radi nove sreće, neka bude da smo nekoga izgubili da bismo nekoga novog, boljeg dobili. Neka su nam se oči otvorile, neka smo progledali i uvideli neke nove, lepše živote. A ranjavali su nas, nije da nisu. Mada, nismo im se u potpunosti dali. Nadam se da nismo. Gađali smo ih ovim ali, prigrlili smo da i odjurili u pravcu zašto da ne. Preuzeli smo na sebe odgovornost da odgovaramo sami za rizike koje učinimo, odlučili smo da dignute glave stojimo iza svake misli sprovedene u delo. I, ma koliko zavisni od drugih ljudi, odlučili smo da ne dozvolimo drugoj osobi da nam ukrade svetlost koja nas iznutra greje.

Pogledajte se u ogledalo. Stojte pred sobom, tako, barem pet minuta. Vidite li? Vidite li koliko ste lepi? Ne dajte nekome nezaslužnom da to ukrade. Budite svetlost, jer svetlost jeste. Ponašajte se kao svetlost, jer svetlost će vas sačuvati. Budite svetlost, jer jedino ona će vam ponuditi večnost. Večnost u ljubavi. Večnost u uspehu. Večnost sa kojom ćete želeti da budete jedno.

Izvor fotografije: tumblr.com


Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.