Svi mi emotivci stvarno smo teški bolesnici

Svi mi emotivci stvarno smo teški bolesnici

strana 1 od 2

Teška je bolest saosećajnost, empatija, osetljivost na ono što neko jeste, sposobnost da se prepozna srodna duša u nekome uplašenom i odsečenom od sopstvenih osećanja. Ta bolest je, na sreću, neizlečiva (što bi rek’o Marčelo), ali, na žalost, nije ni malo zarazna. Nasledna je. Ili urođena. Nešto kao ćelavost, ili plave oči, ili govorna mana. Teško ćete je prikriti, možda samo privremeno i ponekad. Veći deo vremena ići ćete naokolo uzalud sejući klice. Naići ćete na odjek kod nekih srodnih bolesnika, ali češće će vam se učiniti da nailazite na odjek kod nekih obolelih od drugih bolesti. I još ćete pomisliti da možete da im pomognete da se izleče. Još ćete i poverovati da oni žele da se izleče.

Međutim, ima još teških i neizlečivih bolesti, koje su raširene kao zaraza, a nisu zarazne. Egoizam, sebičnost, razni strahovi i tripovi.

svi mi emotivci Svi mi emotivci stvarno smo teški bolesnici

Nikome nema pomoći. Ni nama, emotivcima, ni njima, sebičnjacima.

Mi nećemo odoleti, vođeni svojim šumom na srcu koji radi kao magnet za budale, da ne pokušamo da pomognemo svakoj budali koja nam uđe u radar. Bićemo ljubazni, strpljivi, saosećajni, zainteresovani, zapitani, usredsređeni, kao da treba da pronađemo lek za sidu, ili da spasemo planetu. Pokušavaćemo iznova i uporno, iscrpljujući zalihe energije i zdravlja i bićemo sve bolesniji.

Šum na srcu će sve više zvučati kao šum vodopada, oblivaće nas tuga zbog neuspeha, tuga zbog uzaludnosti, tuga zbog besmisla svakog napora. Imajući posla sa neizlečivim bolesnicima, imaćemo priliku da sagledamo sopstvenu neizlečivu bolest.

U jednom trenutku zabrinućemo se za sebe.