Dragi dnevniče,

svi mi ponekad u životu imamo trip da smo u nekom filmu. Znaš ono kada ideš ulicom ili ležiš u krevetu a tripuješ da si neko drugi, i da si mnogo zajebaniji nego što jesi, i da imaš poseban zadatak na zemlji?

To počne još dok si klinac. Istripuješ se da si Supermen i da možeš da letiš. I tako legneš u krevet još nesvestan prednosti najobičnije onanije i maštaš kako gori zgrada u kojoj živi ona mala Jelena na koju se ložiš ti, pola tvog razreda i pola I/3. I tako gori zgrada, ona vrišti sa terase, ti dolećeš kao Supermen, spasavaš i nju i njenog brkatog tatu oficira, i mamu, i sestru i obe mačke. Ona te voli najviše na svetu i svi u tvom razredu i u I/3 crkavaju od ljubomore.

Supermen faza prošla je otkrićem Rona Džeremija (Ron Jeremy) i ekipe, lenjira i porno magazina, ali o tome nije pristojno pisati.

Bilo je drugih, prihvatljivijih faza. Kad se samo setim koliko sam se puta ušunjao u kuću tako da me niko ne primeti, prišao ukućanima u dnevnoj sobi koji bezbrižno gledaju u TV ekran. Stao iza njih i viknuo “Ninđaaaa!” Oni bi poskakali iz fotelja, mačka bi se zakačila za plafon, a otac bi onako besno rekao: “Sine, da sam znao da ćeš ispasti takav idiot stavio bih kondom”.

Kada sam u drugom razredu srednje konačno skapirao spot za “Jump” Van Halena (Van Halen) i Dejvid Li Rota (David Lee Roth), i kako skaču po bini u nekim iscepanim majicama i farmerkama, shvatio sam da je to ono čemu sam oduvek težio. Rođen da budem rok zvezda, pustio sam kosu, iscepao sve što se dalo iscepati od odeće, vezao maramu oko glave i šmekerski krenuo kod drugarice u ekonomsku školu. Kad sam stigao, većina u školskom dvorištu me je pogledala sa određenim sažaljenjem, a drugarica je odmah pritrčala sa pitanjem: “Šta ti se dogodilo? Napao te čopor divljih pasa?”.

Jedne večeri, na izmaku tinejdž doba, u plakaru roditeljske sobe našao sam očev kaput star 20 godina. Kao iz onih mafijaških filmova. Otac ga je zapravo i kupio u Italiji malo pre nego što sam se rodio. Bar godinu dana nisam izlazio iz njega. Podigao bih kragnu i uvek žurno izlazio iz zgrade, osvrćući se da me ne prati policija ili neko iz konkurentske familije. Ušao bih u taksi, seo na zadnje sedište, osvrnuo se još jednom da budem siguran da me niko nije primetio i kratko rekao taksisti:”KST”.

Posle sam nekoliko puta primio Nobelovu nagradu za mir ili književnost. Tačno ispred svog ogledala, dok bih nameštao sako za različite glupe proslave, obratio bih se okupljenim zvaničnicima, održao patriotski govor sa posebnim osvrtom na masnoneriju, a onda obznanio da ću deo novca od nagrade dati da se naprave azili za
napuštene pse širom cele Srbije. Što bi naravno izazvalo buru ovacija među prisutnima. Zatim bih se kratko naklonio i izašao iz kupatila.

Sada više nemam takve akcije, odraslo se. Samo ponekad dok mi zvoni mobilni, a ja neću da se javim, shvatam da ovi iz Ujedinjenih nacija nisu ništa shvatili. Nisu ni zaslužili ništa bolje. Ili 20 milijardi dolara u neobeleženim novčanicama do sutra u podne da budu na dogovorenom mestu, ili 12 nuklearnih raketa lete prema 12 najvećih gradova u svetu. Uputstva su dobili, daljih pregovora nema, ne javljam se na telefon.

Moj dnevniče.


Amitz Dulniker u zvezdanom nebu vidi šta ste sve sakrili od sebe i drugih. Zna šta želite, mislite i volite. Zna sve: da ste nesrećni, nesigurni, perverzni i neodlučni. Ako budete dobri, neće to podeliti sa drugima. Amitz je takođe i autor “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”.

Editors choice