Svi putevi vode u Beograd

Svi putevi vode u Beograd

Verovatno vam sada neću reći ništa novo – saobraćaj u Beogradu je noćna mora. Svako ko je ikada vozio u srpskoj prestonici sigurno će se složiti sa mnom. Ne mogu baš najbolje da razumem zašto je saobraćaj takav, zašto je Beograd poznat po užasnim zastojima i gužvama na mostovima. Čak i pored novih mostova na Savi, nenormalne gužve u saobraćaju su potpuno normalne u špicu. Gust saobraćaj je toliko uobičajen da je postao deo svakodnevice beogradskih vozača.

Iako se još uvek nisam usudio da vozim u Beogradu – za razliku od ostatka Balkana, po kome sam najčešće putovao iznajmljenim automobilima – proveo sam mnogo vremena vozeći se taksijem i kolima prijatelja. Do sada sam imao samo jedan udes, sa nekim “mercedesom”, kada smo jednog jutra malo skrenuli u drugu traku, a kako smo uspeli da izbegnemo još sudara sâm Bog zna. Nije me strah da priznam da sam nekoliko puta skoro zatvorio oči dok su me vozili Slavijom, koju izgleda da neki uopšte ne smatraju kružnim tokom.

Ipak, nije sve do automobila. Osim kolonama na mostovima i glavnim putevima, bio sam iznenađen i brojem kamionima koji se provlači glavnim gradskim ulicama. U većini velikih gradova, ovakvi kamioni bili bi udaljeni od centra grada, ali ne i u Beogradu. Ova vozila, koja prevoze tešku robu, uglavnom je ne dostavljaju prodavnicima i ne nose dobra koja su neophodna da bi biznis u gradu funkcionisao, već uglavnom prevoze industrijski i građevinski materijal, a neopisivo zagađuju grad. Nije ni čudo što je čađ ukorenjena u mnoge gradske zgrade, kad je komercijalan saobraćaj u ovakvom stanju.

Posle samo nekoliko dana u Beogradu, moje sinuse počeli su da iritiraju izduvni gasovi starih kamiona i propalih vozila koji truju grad dimom i prljavštinom. Za mene je to uglavnom znak da pobegnem u neko od svojih beogradskih utočišta – u njegove parkove ili na obale reka.

Jedina stvar u vezi sa saobraćajem koja zaista dobro funkcioniše je plaćanje parkinga SMS-om. Jednom porukom obezbedili ste sebi parking na određeno vreme, a dobijete i podsetnik, takođe u vidu poruke, koji vas obaveštava da će vam vreme uskoro isteći. Ovaj sistem je jednostavan i efikasan i voleo bih da se proširi. Skoro je u Novom Sadu moj prijatelj Ivan tek posle nekog vremena shvatio da treba da plati svoje parking mesto. Mi smo tada već sedeli u baru, pa nam je konobar dao kod koji je trebalo da pošaljemo SMS-om. Činilo se da je sve u redu dok nekoliko minuta kasnije Ivan nije shvatio da je platio previše – platio je pogrešnu parking zonu, a izgleda je i ulicu pogrešio. Ko bi rekao da čak i u parkingu postoji ovakav sistem, sličan onome u regulisanju platnog spiska.

Nikada ne možete biti sigurni kada je u pitanju javni prevoz na Balkanu. Došao sam do zaključka da se o udobnosti putnika ne razmišlja previše. Pretpostavljam da moram koju reč da posvetim i sveprisutnim žutim autobusima – poklonima iz Japana, koji se kotrljaju ulicama Srbije i Bosne. Da, postojalo je vreme kada su bili potrebni i kada su lepo služili, ali to vreme je davno prošlo i trebalo bi ih odneti na otpad i ostaviti tamo. Na sreću, na glavnim beogradskim ulicama ih polako zamenjuju novija vozila, ali i tramvaji, koji često idu i kojima se jeftino možete voziti (ako uopšte i platite). Ipak, ostaviću priču o njima za neku drugu priliku.

Ako izuzmemo kvalitet samih vozila, moje iskustvo u korišćenju javnog prevoza u Beogradu je uglavnom prijatno, posebno moje prvo putovanje autobusom koje je ostavilo zaista jak utisak. Počelo je kada sam sleteo na beogradski aerodrom Nikola Tesla i kada mi je jedan momak prišao i ponudio pomoć. Nisam tražio pomoć, a on nije pokušavao da mi nešto “uvali” – samo mu se učinilo da mi je potrebna pomoć. A u autobusu do grada razgovarao sam sa dva putnika koji su se raspitivali o meni i mom putovanju, i poželeli mi dobrodošlicu u grad. Ponovo je to bilo spontano i iskreno interesovanje ljudi kojima je, činilo se, bilo stalo da mi bude prijatno u njihovom gradu. Svaki put dočekali su me rečima “Dobro došli u Beograd”. Čak se i kontrolor karata potrudio da mi iskreno poželi lep provod u Srbiji i ponudio mi pomoć. Taj topao doček u Beograd osećam i danas; on je od neprocenjive je vrednosti za sve posetioce. Nemojte mu dozvoliti da se promeni.


Markus Ejgar je britanski novinar, PR menadžer i autor bloga W!LD RooSTeR. Strastveni je ljubitelj filma, muzike i dobrih knjiga, a na svom blogu redovno izveštava o savremenoj kulturi u Srbiji i na Balkanu. Uživa u svirkama i malo toga voli više od odlične hrane s dobrom bocom vina.

Prevod sa engleskog: Dejana Knežević