Svi u svoja sela!

Svi u svoja sela!

To je stara beogradska priča. Rođeni Beograđani i došljaci. Izgleda da su svi tviteraši koji su se naprimali na poruku iz trejlera za film “Beograd – život ili smrt” Bojane S. Knežević, u kom manekenka Maja Antanasijević izvikuje proterivačke parole, veoma mladi.

Nisu stigli da malo putuju i vide kako se živi u većim gradovima.

Moskva je veliki grad, recimo. Najširi beogradski bulevar je tamo jednosmerna ulica. Kairo je zastrašujuće veliki grad. Njujork. I mnogi drugi dosta manji gradovi mnogo su veći od Beograda.

Šta mislite, ko naseljava te gradove? Rođeni Moskovljani, Kairci, Njujorčani?

Doduše, u drugim velikim gradovima je možda izraženija ta odbojnost prema došljacima. A možda su je već i prevazišli. Iselili se u predgrađa i prepustili centre šarolikim useljeničkim ekipama.

Osim što imaju svoje seljake, veliki gradovi imaju i svoje strance.

A među njima ima i stranih seljaka.

A šta mislite, kako je u turističkim mestima? Na morima i planinama?

Kad im u sezoni nagrnu u gomilama sve vrste stranaca, gospode i seljaka. Možda im je baš zanimljivo. A možda, ispod turističke ljubaznosti psuju i proklinju necivilizovane gomile koje im narušavaju mir i integritet, toliko da to ne može da se naplati. Iako svojski naplaćuju.

Beograđani koji su ugroženi došljacima sa sela, stanovnici su Beograda.

Nisu građani sveta. Ne znaju šta to znači i kakav je osećaj.

Beograd 21 Svi u svoja sela!

I kakav si čovek, takav si Beograđanin

Svako ko nema beogradski akcenat, sigurno je seljak. U svesti pravih Beograđana provincijski gradovi su sela. A sela su ona neverovatna rustična mesta kao iz filmova u koja odlaze kod babe i dede, da jedu domaći sir i sušeno meso. I domaća jaja i supe od vitkih domaćih kokoši, tamnog mesa i nevelikih bataka, neuporedivo ukusnijih od onih iz Maksija. Da se kupaju u reci i spavaju u belim gvozdenim krevetima sa naslikanim paunovima, golubovima i labudovima. Da se povezuju s prirodom i posle pričaju o tome kako bi voleli da čuvaju ovce u tom božanskom miru, daleko od jurnjave i prljavštine velikog grada. Selo je idila. A seljaci su pošast.

Samo, nisu svi seljaci došli sa sela. Niti iz provincije. Neki su rođeni Beograđani. Samo su povukli nezgodne gene od nekog dede brđanina, ili babe iz pasivnih krajeva.

Gospodske beogradske porodice su u manjini. One su ugrožene. Ali ne invazijom seljaka, nego izumiranjem loze. Sve što pokušava da održi svoju uzvišenost i čistotu, ne mešajući se sa običnim svetom, slabi i odumire. Ne rađa se jako i prpošno, sa nezgodnim genima. Aristokratija je ugrožena. Kako u Beogradu, tako i u Kruševcu. I u svim ostalim malim, malo većim i ogromnim gradovima, za koje je Beograd obično selo.

Vremenom, ako planeta dovoljno potraje, svi ćemo se izmešati. Nacionalno, rasno, politički. Ako svet krene kuda treba da ide, ništa neće ostati čistokrvno i nepromenjeno.

Ali, ako čovečanstvo uporno bude nastojalo da održi svoje granice, da sačuva stalež, kastu, titulu, prezime, nacionalni identitet i rasnu gadljivost, umesto da promenimo genetska svojstva čovečanstva, promenićemo lice planete tako da na njoj neće moći da se živi. Ako se pre toga ne poubijamo.

Sa strepnjom mogu da vidim ostatke ostataka aristokratije, rođenih beo i ostalih građana, kako beže u sela, tražeći oaze nezagađenih resursa vode i hrane. Kako obrađuju zemlju, oni koji nikad motiku nisu držali. Kako lože vatru i dovlače vodu sa reke u kofama, oni koje nije zanimalo ni kako bojler funkcioniše.

Zato se ježim od poruke vratite se u svoja sela. Jer je slabovida i zastrašujuće proročanska, istovremeno.

I još, šta je to seljačko, što ugoržava građane?

Biti seljak ima kulturološko, socijalno i karakterno značenje. Ali to je, pre svega psihologija. Seljak gleda svoje interese i ne brine ga što korumpira naivne građane, što laže i krade. Kad ga uhvate, svaljuje krivicu na druge. Ne grize ga savest i ne priznaje zločin.

Znam neke gorštake čiji je kodeks časti viteštvo, čovečnost i dostojanstvo. Znam i neke takve Beograđane. I Leskovčane. I Norvežane. Nemce. Shvatate?

U bilo kom delu sveta, na bilo kom kvadratu ovog zaprepašćujućeg sveta, zna se šta je čovek.

I kakav si čovek, takav si Beograđanin.


Aleksina Đorđević