Godina koja odbrojava svoje poslednje dane ipak je prošlost. U svođenju računa, nema mnogo važnosti da li je prošlost daleka ili bliska, jer račun ne možemo da namestimo. On barata činjenicama, a činjenice iza nas, koje su nas dovele u činjenično stanje danas, jesu prošlost. Nepovratna i nepopravljiva. Ako nas negde grize pomisao da smo mogli bolje, to je samo zato što imamo bolju perspektivu. Uvek je lakše sagledati stvari koje su prošle i uvideti mesta gde smo svojom slabošću napravili propuste.
Ali, da li smo mogli bolje?
U trenutku dok smo nešto činili, da smo mogli bolje, šta bi nas uopšte sprečilo da to tako i uradimo?
I to stoji, sve dok znamo da smo svakog momenta kad smo nešto radili, preuzimali punu odgovornost i davali sve od sebe.
Ali šta ako nismo?
Ako smo svesno zabušavali, otaljavali i ostavljali nedovršene poslove, neraščišćene odnose, nerazrešene dileme i napetosti, a zatim je sve to rezultiralo traljavim, polovičnim i nezadovoljavajućim rezultatima, da, mogli smo bolje.
Opet, ako smo sve to tako radili potpuno nesvesni svojih postupaka i njihovih mogućih posledica, onda nikako nismo mogli bolje. A verovatno je da nikada i nećemo moći.
Ipak, svodeći račune, ne gledamo koliko smo bili prisebni, svesni ili nesvesni, sposobni ili nesposobni da damo sve od sebe. Gledamo rezultate. I ako su rezultati izostali, ili su slabi, pomislićemo kritički kako smo sigurno to sve mogli bolje.
A da se nešto vratimo u taj trenutak, a? Uopšte i nemam dilemu oko toga kako bismo postupali, osim ako se ne bismo vratili ovakvi kakvi smo sada, sa saznanjem o posledicama i namerom da menjamo prošlost. Da se samo premotamo na početak neke situacije u kojoj smo zabrljali, prilike koju smo propustili, odnosa koji smo zatrovali, opet bismo postupali isto, jer ne bismo bili pametniji za to iskustvo. I da hiljadu puta, bez svesti o tome da grešimo uradimo istu stvar i dalje nećemo imati iskustvo. Ono se ne stiče prostim ponavljanjem grešaka. Nego osvešćivanjem stanja i momenata u kojima smo greške napravili. Retroaktivno. Unazad. Svođenjem računa.
Dakle, šta smo sve zajebali u ovoj godini? Samo bez lažiranja, molim. I, da li smo to zaista mogli bolje? I ako smo tada znali da možemo bolje, a nismo, kakva je to slabost karaktera ili destruktivnost koja će nas i sledeće godine navesti da brljamo?
Ili znamo da smo dali sve od sebe, onako kako smo mogli i umeli u ključnom trenutku, ili smo kukavice, zabušanti i kalkulanti. Račun je čist, šta god da smo činili. Pitanje je, šta smo naučili i da li stvarno želimo da se i sledeće godine u ovo vreme, kad nas sve oko nas tera da svodimo račune, čak i kad se tome opiremo, opet ovako osećamo?
