Da li je moguće biti zadovoljan sobom ako nisi deo para, biti sam i srećan, bez ikoga da vedri i oblači nad tvojim svetom, biti solo i biti dovoljan sebi?
Ima čudaka koji čitav život provode sami i deluju kao da uopšte ne bi hteli da promene svoj način života, a ima i onih koji su nekako stalno sami, iako očajnički nastoje da pronađu nekoga, i sve bi dali da se reše solo statusa.
Oni koji vole svoj usamljenički život ne čine ništa da ga promene, nego ga održavaju, kao što održavaju i povremena druženja u redovnim terminima. Oni nisu asocijalni, izlaziće kad ih zanima neki kulturni događaj, recimo, i neće imati nikakav problem da odu sami na koncert, u bioskom, pozorište. Njima ne treba društvo da bi se dobro proveli, ne treba im partner da to sa njim podele, niti im je potreban bilo ko da podele sa njim utiske, da utvrde vrednost i validnost sadržaja koji su doživeli. Ne treba im ničija dozvola da budu živi, zadovoljni, mirni, da slede svoja interesovanja i gledaju svoja posla. Biće prijatno društvo, kad su u društvu, ali oni su sigurno isto tako prijatno društvo i sami sebi.
Da li su sebični? Samodovoljni? Sposobni da vole samo sebe?
Ili samo dobro poznaju sebe i ne očekuju ništa od ljudi, a još nisu sreli nekog ko je isti kao oni, a i da su ga sreli, to verovatno ništa ne bi promenilo u njihovom načinu života. Takvi su. I imaju hrabrosti da budu takvi kakvi su i žive tako kako su odabrali.
Ali, većina ljudi nije takva. Većina čezne za srodnom dušom, za maženjem pred spavanje, za društvom u dugim večerima, za intimnošću i pripadnošću. I tamo gde nas čežnja goni u potragu, gomilaju se razočaranja, jer izgleda niko nije naša srodna duša i niko ne želi isto što i mi i samoća počinje da liči na usedelištvo.
Međutim, moguće je prihvatiti samoću i raščiniti taj naboj, koji nas navodi da se osećamo neuspešno, nepoželjno, polovično i neostvareno.
