Talas u mrtvom moru

Talas u mrtvom moru

Dolazim za vikend kući. Subota je popodne, ne više od 15 h. Zvezda opekla. Ima sigurno preko dvadeset stepeni. Čuvenom cost/benefit metodom shvatam da je najbolje kupiti sok od 2l, jer ću još dugo biti pod suncem, pa će mi trebati dosta tečnosti. Dolazim do trafike, vadim flašu iz frižidera. Na to izlazi žena iz trafike i kaže mi da zatvaraju. Bacam pogled na trafiku, i ništa čudno ne primećujem. Ni jedan znak zatvaranja, ni jedan znak prestanka rada. Vraćam flašu nazad i idem do susedne trafike gde mi slatka mlada radnica bez problema uzima novac za flašu soka. Ona i dalje radi. Nastavljam dalje ka centru grada, i nikako da izbrišem iz sećanja sliku žene koja mi je rekla da zatvaraju. Ako se dobro razumem u trgovinu, cilj prodaje je uzeti novac za robu, a ona ne samo da se nije ni porudila, već me je sprečila da joj dam novac. Pored toga, odrastao sam u prodavnici obuće gledajući svog oca koji nudi ljudima po 10-15 pari cipela dok se oni konačno ne odluče na kupovinu, jer mu je plata zavisila od toga koliko će prodati.

Izgleda da sa tom ženom to nije bio slučaj. Njoj nije bilo bitno da li će i kome šta prodati, jer njena plata nije merilo njenog rada. Njenih mizernih 8000 dinara (ili i manje) će stići na kraju meseca. A to što ona neće prodati flašu soka više nema nikakvog uticaja na platu. Ionako sa tom platom ništa ne može da uradi. Ne može da obuče porodicu, ne može kupiti nešto lepo za jelo, ne može poslati decu na ekskurziju. Može samo da preživi. I tako na svakoj raskrsnici po jedna trafika, koja priča istu takvu priču samo sa drugim junakom u glavnoj ulozi. Činjenica je da ljudi rade za taj novac. Iz prostog razloga što, kako oni kažu, mora se jer nema od čega da se živi. A vlasnici istih, znajući to, podlo iskorišćavaju te ljude. I niko im se ne suprotstavlja. Jer mora tako. A kako drugačije?

Na putu do kuće srećem svoje društvo iz srednje, sa faksa, i svi oni pričaju istu priču. Mora da se radi, nebitno kakva je plata, nema se. U priči sa komšijama koje sretnem u busu saznajem da se nema, da mora da se radi, da plate, iako mizerne, kasne. Ili, da skratim priču, svi pričaju istu priču. Svakog dana. Po ceo dan. I tako nedeljama, mesecima, godinama. Možda sam ja lud, možda sam sanjar, možda idealista, ali verujem da svako može da se izbori za sebe, svoje snove i želje. Da ne mora da se spušta ispod svog nivoa, i da gazi sopstveno dostojanstvo za nešto malo para. Ne, nisam od onih tatinih i maminih sinova koji su imali sve u životu. Radim od treće godine srednje, sve što sam postigao, postigao sam sam, ali nikada nisam spuštao sebe toliko nisko. Moji nisu imali novca, već sam morao da ga sam zarađujem dok sam išao u školu, na fakultet, ali nikada nisam pao toliko nisko da gazim sebe radeći neki takav posao za takvu siću. Znam, ima i ljudi koji su u životu prošli i gore od mene.

Ali, nije u tome poenta. Da se razumemo, nije stvar u plati kao plati, već u tome da treba da uništim sebe, svoje snove, svoje dostojanstvo samo zato što se mora, zato što se nema. Ja to NEĆU!!! Boriću se sa svima, nebitno da li ću kao Don Kihot jurišati na vetrenjače, ili ću se boriti sa najvećim armijama ovog sveta, ali neću dozvoliti drugome da me gazi i uništava moj život i moju sreću. Ustaću, promeniću nešto. Za početak stav. Da, nema se, ali daj da nađem način da promenim to. Da nađem način da zaradim više. Da smislim nešto inovativno. Da nađem bolji i bolje plaćen posao. Da se odselim u drugi grad ako treba. A ne linijom manjeg otpora. Ići ću na posao koji mrzim, gde ću zabušavati jer mi je mala plata, gde ću svoju frustraciju prenositi na kolege i mušterije, samosažaljevaću se, ili ćemo se komšije i ja zajedno sažaljevati. Ja ne želim takav život. Hoću da radim, da menjam, da uživam u tome što sam postigao, i da srećan odem kući. Da izađem iz apatije šablonskog života, i da napravim talas u mrtvom moru. Ali, ja sam samo povetarac koji duva iznad površine. Za veliku promenu, potrebna je oluja, koja diže talase, i koja pravi veliku pometnju na ravnoj površini mora. A oluju možemo da izazovemo svi ukoliko počnemo da više živimo svoj život onako kako mi to želimo, a ne onako kako se mora. Postani dašak oluje – uradi danas nešto što stvarno želiš. I sutra, i prekosutra. I svakog dana. Jednostavno, hedonistički (a kako drugačije) – uživaj u svom životu, jer se on dešava baš ovde i baš sada. I ne daj da ti šabloni i must do-ovi drugih ljudi nameću način života. Jer kako kaže čuvena pesma: “Ja bih da pevam još malo, jer je život samo jedan, i do njega mi je stalo, meni je vredan!!!”


Nikola Jovanović - Jamais content. Res, non verba. Ko želi – nađe način, ko ne želi – nađe izgovor. Čaša je uvek do pola puna. Granice su tamo gde ih mi sami postavimo. Dovoljno lud da menja svet, dovoljno inspirativan da ga i drugi prate. Ko zna zašto je to dobro.

Komentari