Naiđu tako dani kada ti noge otežaju i telo te izda. Ruke ne slušaju glavu, usne se ne pomiču. Tih dana čuješ zvuke oko sebe, znaš da se tamo napolju odvija život. Mada ti ne učestvuješ u tome. Osećaš glad i žeđ, a zuriš u tanjir i čašu.
Uzimaš telefon i slikaš se. Gledaš svoju sliku. Izgledaš kao bolesnik. Kao da ispuštaš dušu. Lice ti nije lice. Ustaješ i odlaziš do ogledala, ne veruješ kameri. Ali vidiš isto. Gledaš tako sam u sebe par minuta. Razvlačiš kožu na obrazima. Zatežeš oči. Ništa ne pomaže. Koža ti je odvratno opuštena. Deluješ starije nego što jesi. Usne su ti suve. Oči ne daju nikakve signale. Samo, eto, stoje tu ispod čela. Trepćeš refleksno. I svakim novim treptajem misliš da će se nešto desiti. Ali ništa se ne menja. I dalje ti je pogled isprazan.
Slušaj kako kiša priča
Tako, ti neki prošli dani dođu bez ikakve najave. Makar da pokucaju ili pošalju poruku pre nego što te posete. Ne! Oni se pritajeno nasele. Verno te prate mesecima, godinama. I samo čekaju priliku da te zgrabe sa leđa dok nisi na oprezu. I onda odsedaju tu u tebi koliko im je volja. Pretvaraju te u pansion uspomena. Imaju svoje trikove. Nisi ti tu njih da služiš, već oni tebe.
Doručak je uvek isti. Knedla u grlu. Budiš se uvek sa saznanjem da je juče iza tebe. Zato je ta reč i izmišljena. Ne postoji tek onako. Imaju je svi jezici ovog sveta i na svakom znači isto – prošli dan. On je gotov i kraj. Ne može da se ponovi i po tome je jedinstven. I ti znaš to. Ali lepo serviran na pozlaćenom tanjiru u tebi izaziva bujicu. Bes, žal, nervozu, tugu, kajanje. Biraj! Sve imaš na meniju. Sažvaćeš nekako taj prvi obrok. Streseš se od njega i ne svariš ga lepo. Sa mučninom guraš dalje. Proći će. Velika su 24 sata.
Kafa. Sveže skuvana, puši se. Obraduješ joj se. Ali… Ukus uspomena začinjen mrvicom šećera dovoljan je da osetiš prazninu i setu. Da se rastužiš. I naježiš. I da je ostaviš. Ne možeš da je dovršiš, a ne prosipaš je. Mirišeš je zato što ima tako đavolski dobar miris. Okrećeš glavu od šolje, odlaziš iz prostorije, ali miris je i dalje u nozdrvama. Već i u mozgu.
Koračaj! Ne znaš šta te čeka na kraju
Vreme je ručka. Rado bi ga preskočio pod lažnim izgovorom da nemaš vremena, da žuriš, imaš obaveze. Ubrzavaš sam sebe, pričaš besmislice samo da ga eskiviraš. Ionako znaš da nije sveže skuvan. Još uvek je prisutan ukus gorčine od nepopijene kafe. A nisi spreman za podgrejan obrok koji ti se nudi. Tu je ispred tebe. Prebiraš po tanjiru sećanja. Mrljaviš. Žvaćeš, a ne gutaš. Guraš tanjir od sebe. Nalivaš se vodom u nadi da će da ispere patetiku koju si probao. Ideš, samo ideš negde što dalje od svojih gostiju. Ionako su nezvani došli.
Večera, prava gozba. Baš su se potrudili da proćaskaš jednu partiju sa njima. Da se sećaš starih vremena i kako je to bilo. Da postavljaš pitanja koja ne vode odgovorima. Sve se svodi na puko nagađanje. Šta bi bilo da je bilo? Osećaš uznemirenost. Prejeo si se. Nisi uzeo samo parče dezerta, već si pojeo celu tortu. Sada žališ zbog toga. Znaš da ćeš teško da zaspiš.
Uveliko je prošla ponoć. Još ti telom struje zalogaji prošlosti. Ali, ne boriš se protiv toga. Ma neka ih! Tamo neki prošli dani su te sa razlogom posetili. I isto tako će se spakovati i otići. Svako zašto ima svoje zato. Samo se okreni na drugu stranu, i odmahni rukom. Ipak, znaš im ime.
Izvori fotografija:polyvore.com, slamdunker.deviantart.com, flickr.com
Ana Petković voli sunce, ljubav joj je glavni pokretač, a inspiraciju nalazi u sitnicama. Malo joj je potrebno za sreću. Život grli obema rukama. Menjala bi omiljene cipele za kutiju Medenog srca ili kesicu Čoko smokija. I da, misli da zna sve k’o matora.
