Da razjasnimo nešto, latinoameričke sapunice pripadaju treš programu i nije potrebna diploma da to uvidite. Jedni se podsmevaju, drugi se sažive sa likovima, a treći prave ozbiljne studije ovog fenomena. Rasplaču nas ili nasmeju, ali kako god – posluže svrsi. Ako mene pitate, ionako volimo da zavirujemo u tuđe dvorište, pa što to ne bi bilo Esmeraldino?

Zamislite kada umorni dođete iz kupovine/kancelarije/propalog dejta i još sa vrata posegnete za sladoledom. Nazujete patofne i stropoštate se na kauč. Između agresivnih političara i napadne estrade, logičan izbor na ekranu su braća Meksikanci.

Ide najavna špica, sažetak prethodne epizode, i dok gutate zalogaje straćatele, na ekranu se rešava misterija Aurorine davno izgubljene kćerke Esperanse. Scena je sledeća: njih dve jedna naspram druge, značajan pogled i dobro poznata fraza: “Yo soy tu madre!” Ta – da! Napeta muzika i krupno kadriranje Esperansinog zabezeknutog lica. Ma važi, iznenađeni smo.

U isto vreme, na drugom kraju “Sijudad de Meksika”, Eduardo k’o na iglama čeka vesti iz operacione sale. Himena je to jutro poljubila patos kad je pala niz stepenice, što joj je k’o kec na deset došlo, jer može na’vatati Eduarda na sažaljenje. No, nada se on, nada se i vaskolika javnost, očiju uprtih u TV ekrane, da više ništa neće stati na put njegovoj i Esperansinoj ljubavi. U glavi mu, kreću slike strasnih noći sa dotičnom, u seoskoj kući nadomak reke, njena savršeno kadrirana bedra na jebozovnoj crvenoj satenskoj posteljini, sve sa zvucima saksofona u pozadini… Uh!

Al’, eno, iz ordinacije izlazi doktor Alvaro i već znamo, rezultati nisu dobri.

– Senjor Eduardo, jebali smo ježa, Himena je izgubila bebu!

– Ke?!

– I ostala je nepokretna!

– Aa!?

– I slomila je nokat!

– Dios mio…

– I puk’o joj je lastiš na gaćama pri padu!

– Aj aj aj…

– E, jebi ga, Eduardo, tako je kad švrljaš na sve strane.

I tako, rasplet ove drame, inače sa svim elementima komedije, nalazimo 124 epizode kasnije, kada se sazna da Himena nikada i nije bila trudna, da Esperansa čeka Eduardovo dete, da je naslednila Huan Karlosovo imanje, da dobroćudna Gabrijela ima ravna stopala, upalu pluća, karijes na petici, i šta sve ne…

Dakle, do kraja epizode ili ste isplakali more suza ili ste dobili grčeve u stomaku od smeha. U svakom slučaju, smetnuli ste s uma nevolje, a to je namera.

Evo i par trivijalnih činjenica o sapunicama. Ispravan naziv je zapravo “telenovela”, jer se sapunica definiše kao drugačiji pojam. Moderne telenovele evoluirale su u ogromne televizijske projekte, gde se ista pažnja posvećuje kako scenariju, tako i vizuelnom efektu, u skladu sa socijalno-ekonomskim prilikama ciljne grupe gledalaca. Priča je samo grubo skicirana, ne postoji scenario, već zapleti nastaju “u hodu”. Dalje, glumci tekst ne uče napamet. U ušima nose bubice, na koje im se došaptava tekst i ukazuju pogodni trenuci za dramatične i teatralne izraze lica.

Intelektualci neće dvaput promisliti pre nego popljuju ovaj vid zabave i u korenu saseku svaku pozitivnu kritiku. No, ljubiteljima žanra ništa ne može zameniti svađanje sa TV ekranom u trenucima kada Esperansi ukazuju na podle planove njene maćehe, ili zadovoljstvo izazvano njihovim propadanjem.

Nakon hepienda, TV se gasi, životi se nastavljaju i svako ide svojim putem. Svet nije postao bolje mesto, politika je i dalje izvor frustracija, a rupe na ozonskom omotaču rastu. Telenovele su samo odličan ventil, beg od stvarnosti, ili ako mene pitate, nadahnuće za smehotresno antropološko istraživanje.


Maja Vuković je definicija rastresenosti. Prečesto ozbiljna, nedovoljno luckasta. Prihvata promene, ali ih prezire. Idealista. Ne stiže da dovrši započetu misao, jer je već naredna demantuje. Voli pravila, šablone, koncepte. Manire. Čokoladne torte. I svako novo jutro.

Editors choice