Telenovele

Telenovele

Bajke su priče o malo verovatnoj ljubavi između dve osobe bez mane, koje nailaze na  nepremostivu prepreku postavljenu od strane potpuno zlih ljudi, a gde dobro pomoću ljubavi uvek pobeđuje zlo i pravda ima poslednju reč – i živeli su srećno do kraja života.

Telenovele – isto to u trista nastavaka!

Očigledna razlika je što u bajkama postoje i ličnosti koje ne postoje u stvarnom životu, vile, veštice i čarobnjaci, ali ako bismo ih shvatili metaforički, takve ličnosti postoje i u telenovelama, samo se ne zovu “dobra vila” već “Lupita”.

Druga razlika je što su telenovele latinoameričke igrane serije, a bajke uglavnom priče ili crtani filmovi. Ali osim toga, bitnijih razlika čini se da nema.

Pa zašto su onda Diznijevi crtani filmovi predivni i slatki, a telenovele patetične i sve iste?

Diznijeve verzije svih bajki jesu jako lepi crtani filmovi, vizuelno lepi. Svi likovi su lepi, čak i ružni su ružni na lep način; mesta u kojima žive isto su lepa – dvorci su veličanstveni, a siromašne kuće su skromno ali ljupko predtsavljene- svako bi poželeo da živi u njima;  priroda je barem prema glavnim junacima uvek nekako prijateljski postavljena. Ne bih imala ništa protiv da živim u takvom svetu.

Ali i u telenovelama se čezne za tom lepotom, glavne glumice neretko su bivše misice ili manekenke. Veliki deo radnje svake serije mora se odvijati u vili nekih veoma bogatih ljudi, koji u Meksiku (a i bilo kojoj drugoj latinoameričkoj državi) ne čine ni jedan jedini procenat stanovništva. Ali pošto se pojavljuju u svakoj seriji, čovek bi pomislio da su svakodnevica.

Besmisleno je raspravljati da li je lepša Rosalinda ili Pepeljuga, ali nemoguće je da su bajke jedino zbog svoje estetske strane omiljenije.

Ali počinjući od početka: bajke uglavnom počinju u nekoj zemlji iza sedam gora iza sedam mora, nekada davno. Postoji distanca sa današnjicom, sva neverovatna bića doprinose tome da zamišljamo nešto neverovatno, razmišljamo kako je u toj zemlji bilo tada.

U telenovelama šalje se drugačija poruka, jer se sve dešava u današnje vreme, a znamo tačno i u kojoj zemlji, često i u kom gradu, što je banalizacija svake radnje koja se predstavllja kao čudesna – princ Hose Migel se zaljubio u siromašnu Soledad! Pokušaj je bio napraviti modernu seriju u spoju sa bajkovitim elementima, večnom i nepobedivom ljubavlju i – sve to ne ide zajedno!

Još dve bitne stvari razlikuju telenovele i bajke: namera sa kojom su napravljene i publika kojoj se obraćaju.

Ne sme se zaboraviti da su bajke nastajale prvenstveno kao književna dela, larpurlartistički. Tek kasnije su ekranizovane. Kao takve, one su umetnost, njihovi stvaraoci su priznati umetnici.

Za stvaraoce telenovela neće se reći da su dramski pisci, a jedina namera je zarada od tih serija i njihove popularnosti. Osim Kasandre koja se pamti kao prva, neće nijedna telenovela ostati upamćena po svojoj vrednosti.

Pored toga, bajke su pisane za decu i jednostavnije su, naivnije možda. A i pored toga nisu nepriklande ni za koga.

Telenovele su pisane za sve koji hoće da gledaju, u svakoj telenoveli ima i dece i starijih ljudi i bogatih i siromašnih i kao da se pokušava što široj publici da se prilagodi.

Ono što meni lično smeta kod telenovela, iako ne mogu objektivno da govorim o tome, to je način glume, mimika glumaca, patetika bez koje ne mogu, a koja je za mene parodija na glumu. A naravno i to što iako se kraj serije već posle deset epizoda zna, zna se i da se ta serija neće završiti u narednih godinu dana.

Ipak, koliko god mi kritikovali telenovele i pričali kako su one glupost i kako ih niko ne gleda, one se prikazuju i imaju tu ničiju gledanost koja ih održava već prilično dugo i u Srbiji, zemlji za koju glumci tih serija i ne znaju da postoji. Nije mali uspeh za njih rekla bih. Naravno da su u zemljama Južne Amerike mnogo popularnije nago kod nas, a poslednjih godina prave se i van nje – imali smo primer srpske, hrvatske, sada turske, čini mi se da sam videla i rumunsku telenovelu. Bile njihove priče banalne ili ne, glupe ili gluplje, očigledno su potrebne. Ne možemo se baviti samo filozofima i kutlrunim programom.

Ako je stvaran život težak i komplikovan, potrebno je nešto manje teško i komplikovano za slobodno vreme. Valjda!

Tanka je granica između nečeg neverovatno lepog i nečeg neverovatno patetičnog. Bajke su sa jedne strane, telenovele sa druge. Ipak, možda je to samo moj osećaj, ali danas su i priče za decu sve dalje od idealne bajke i sve su više “moderne”, najbolji primer je Hana Montana ili bilo koja druga Diznijeva serija danas. Nije stvorena već dugo nijedna nova bajka čak ni nalik na one stare. Možda je takvo vreme prošlo, ali ne mogu da zamislim vreme u kome Pepeljuga i Snežana više neće biti popularne.


Bojana Ilić je studentkinja germanistike i danskog, obožavateljka Nemaca i nemačkog jezika, plavih ljudi i sladoleda! Zapravo obožavateljka svih jezika, sa misijom da govori barem 8 (uskoro). Kažu kreativna, ona bi pre rekla šarena. Jer život je šaren…