Ti ili on?

Ti ili on?

Prespavala je kod dečka. Svoje velike, gotovo životne ljubavi. Bila je sigurna da je on taj, jer su toliko toga prošli zajedno, a i dalje su se budili zagrljeni. Ovoga puta nije hvatala taksi u pravcu Molerove, već je žurila na informativni razgovor sa najboljom drugaricom, koja je već više od 15 minuta čeka. Bio je oktobar, ali je još uvek mogla da nosi svoju omiljenu haljinu i baletanke. Bila je bezbrižna, jer je njena prethodna afera zaboravljena, i jer je napokon mirno zaspala posle toliko vremena, ne razmišljajući o drugom, već zapravo o svom dečku, što bi trebalo da je normalno, a ne pohvalno.

Ulazi u dvorište koje vodi do lokala i ne znajući da će baš to mesto postati i njen najveći greh, ali i utočište. Spremljenog monologa utrčava unutra tražeći pogledom svoju drugaricu, vidi njega, i premda nije posebno lep, i verovatno je ništavan naspram onoga od koga dolazi (što su joj mnogi kasnije potvrdili), ne može skinuti pogled sa njega. Da zlo bude veće, situacija ne prolazi neopaženo, pa je Kaća (devojka koja je i čeka sve vreme) upoznaje sa dotičnim, predstavljajući ga kao brata.

slika23 Ti ili on?

I, naravno, sve teče onako kako bi trebalo. Mada...

Prošli su meseci od njihovog prvog poljupca. Prošli su sati od kada je sedela kraj telefona moleći se da će bar ovaj put pozvati i da će reći nešto zbog čega će ostaviti dečka koji ne zaslužuje da je gleda tužnu zbog drugog. Ili, u najmanju ruku, koji ne zna ništa. Prolazili su dani u kojima je repertoar isti. Ona sedi sa drugaricama u pomenutom kafiću, više nego ikad joj prija alkohol, lažnog osmeha i očiju uprtih u njegov ozbiljan pogled, zaokupiran poslom. Prolazilo je sve tako nehajno, bez mnogo dešavanja, da je zaboravila da je ikad prevarila, da je zaboravila da njen dečko postoji, fokusirana na nekog ko je zapravo imaginaran, ko prolazi pored nje tako olako, da svaki put poželi da propadne u zemlju, pitajući se zašto se ne okrene i ne ode, zašto je uopšte ponovo tu. Ipak, ono što nikad ne bi priznala je da je uživala u tom mučenju. Smatrala je da ima nade da joj se ostvare želje, branila se izgovorom da se bori za njega, bežeći od stvarnosti i istine.

A onda je ostala bez dečka. Kako je do toga došlo, ni ona sama ne zna, jer kao da nije bila deo te veze proteklih godinu dana. Problemi su postojali i pre njega, pa ga zato i nije krivila, samo nije znala kako je do kraja tačno došlo. Ko je kome, šta i kako rekao? Zašto?

Pa je rešila da ode do kraja. Da proba. Bila je sama, sada je sve mogla. A zauzvrat ništa nije dobila. Malo pažnje, mnogo nerviranja, prikrivenog ponižavanja, osećaja praznine. Ništa više.

Povijenog repa, bez snova i iskre u očima, vratila se u zagrljaj onoga ko je iskreno voli.

I baš tad, kada se odvikavala, kada je pružala sebi hiljaditu šansu, kada je shvatala da joj je lepo i da njena ljubav prema bivšem nije prošla, i kada je maštala o srećnom kraju, opet verujući da je on taj, drugi se pojavljuje niotkuda i želi je nazad.

I baš tada me poziva na kafu i moli za savet, podršku, pomoć.

I baš sada, kada je sve moglo da krene nabolje, nas dve treba da odlučimo da li da bude nostalgična kraj “pravog” ili “srećna” kraj nekog ko je ne zaslužuje? Dati prednost srcu ili razumu? Danak neiskustvu? Alibi mazohizmu, skrivenom duboko u svakoj od nas? Dati šansu ili priliku? Odustati od svega? Zatvoriti ili otvoriti vrata? Jer, jednoj od nas, čaša je uvek polupuna, a drugoj poluprazna. Jer je teško leteti, kad ti neko već otvara padobran. Jer je ljubav nepredvidiva, a mi retko spremni da snosimo posledice. A leto je stiglo, i moramo znati s kim ćemo ga provesti.


Marina Sekulić je student novinarstva. Uvek nasmejana, retko romantična al’ večito zaljubljena. Obožava putovanja i želi da vidi ceo svet. Najviše na svetu voli svog “alfa mužjaka” (čitaj: bišona) i ne može da zamisli život bez njega. Trudi se da joj svaki dan bude poseban, i zahvalna je što je okružena ljudima koji joj to i omogućavaju.