Sedimo za stolom na svadbi iz bajke i posmatramo mladence. Sijaju od sreće dok plešu na podijumu okruženi balonima i toplim pogledima najmilijih koji se raduju njihovom najlepšem danu.
Drago nam je. Plašimo se. Da li ćemo mi ikada osetiti takvu ljubav, tu, za ceo život?
U uglu oka stoji suza, na dnu srca stoji priča i ona nosi tvoje ime. Nekad nešto, danas ništa. Samo uspomena koja se ćuti, samo sećanje na to da smo i mi nekada znali biti srećni.
Ljubav, to je ono što nam svima treba. Taj zagrljaj koji štiti od svakog zla ovog sveta, taj pogled koji govori da taj neko ima oči samo da bi tebe gledao.
Da li ćemo to ikada ponovo naći?
Umorni smo. Odustajemo. Nemamo više snage da se borimo.
Toliko lica, toliko priča, toliko pokušaja i nadanja. I opet, taman kad pomisliš, da je možda konačno došlo tvoje vreme za sreću, razočaranje te tresne o zemlju.
Sreća trenutno nije dostupna, molimo vas pokušajte ponovo.
Zažmuriš na jedno oko. Gledaš kroz prste. Na kraju izgubiš glavu.
Gaziš preko svojih principa, naučiš da voliš ono što si do skoro mrzeo, praštaš, boriš se, grebeš rukama i nogama.
I… kao ovaj balon od sapunice koji ti lagano sleće na dlan. Tako savršeno izgleda i tako stvarno i moguće, sve dok ga ne dodirneš. I onda, kao da nikada nije ni postojao…
U trenu, sreća se rasprši kao balon od sapunice
Pitam se da li svi mi imamo pravo na sreću, ili je to privilegija malobrojnih. Da li je poenta bolje gledati ili više žmuriti?
Gledamo oko sebe, vreme je da se priberemo, namestimo najlepši osmeh i idemo dalje. Jer mi smo jake žene, mi možemo, nama ne treba… nas ne dotiče, mi ne…
Novi list u novoj svesci. Nova haljina, novi dan.
