Ti si, dušo, moja bomba

Ti si, dušo, moja bomba

Ne znam kako je kod vas, ali u mom moždanom vrtiću stvari su jednostavne. Inače se sve obavlja nekom rutinom, ali ipak, bez velikog reda. Vijuge spavaju sve dok ne zazvoni alarm ili neko od ukućana ne zatrese vratima susedne sobe kao pećinski čovek pri prvom susretu sa čarima modernih stambenih golubarnika (vratio bi se u pećinu, ali onda je ugledao TV golaljke – žene kojima je zanimanje da budu gole, a da bi imale zašto da se skinu pretvaraju se da pevaju). I dalje ne razumem ljude koji kažu da se, i kada ne rade, bude u sedam. Dan nakon što sam napustila posao, probudila sam se u doba kada je petao verovatno bario treću kokošku i nisam znala ni koji je dan.

E, nakon toga pokušavamo da se naviknemo da je dan. I dok se naviknemo na tu činjenicu već padne veče. I onda čitamo mejlove, poruke, sva moguća savremena mesta za prepad. I aktiviramo se u pola noći, blentaramo do četiri i opet čekamo urlikanje haskija iz susednog stana kao poziv na još jedan blaženi (ne)radni dan.

Ponekad se u taj neobjašnjivi sklad (možete misliti na šta mi liči soba) uvuče i neki malecni problem, iskrsne neka varnica i sprži nekolicinu vrednih kosača u mojoj lobanji. (Od srednje škole zamišljam da moj mentalni život kontroliše grupa kosača, po ugledu na Ljevina, koji svakodnevno dva-tri sata šišaju budalaštine koje mi padaju na pamet i čupaju kao korov nepotrebne, zamarajuće i nebitne misli. Kad zaboravim kako se neka osoba zove, izgleda, koji je datum ili šta sam tražila, znam da su u zanosu iščupali i neku bitnu informaciju).

Problem je što su kosači organizovani u jake sindikate i smrt jednoga znači opštu pobunu. To je onaj momenat kada ljudi skapiraju zašto kažem da nekad umem da budem gadna. A to se prepoznaje po tome što u trenutku zaradim nadimak Kruela Devil (Cruella de Vil), a nežna faca se izgubi ispod bunde od kučića. I tada ne valja boj bojevati, nego jatagan ispod junačkoga kreveta sakriti.

angry woman Ti si, dušo, moja bomba

U velikom broju ubistava tiganj je doneo smrtonosnu odluku

I to je ono što ljudi teško prihvataju. Postoje osobe koje se brzo ljute, ali treba znati umiriti ih. Svaki tetris živcima ili pokušaj dokazivanja veličine vašeg… ega neće pomoći, samo će osloboditi Popokatepetl. Hladan izraz lica i zapečaćene usne malopređašnje brbljivice ili neodgovaranje na pozive ne znači igru niti teranje inata, nego sprečavanje podizanja novog ustanka. Samokontrola. Sakrivanje hladnog oružja britke oštrice (iliti jezika) i zamrzavanje bolesno zlobnih misli koje se roje…

Takve osobe treba pustiti. Jedna reč će (verovatno) zaustaviti nuklearno oružje, bar na neko vreme. “Izvini” bez ikakvih pravdanja je u redu. I dosta. Kada talas zamišljenog nasilja prođe (osoba kojoj je mržnja upućena verovatno je u mislima parcelisana i vijori se na starom hrastu iz parka umesto toalet papira), još jedno “izvini” nije na odmet. I tada može da počne neka priča. I argumenti. I poziv na logiku i racionalnost.

Velika je verovatnoća da će kosači nastaviti da rade i smisliti neko normalno objašnjenje zašto su napravili pauzu. (Iako bi možda pravo objašnjenje bilo – Amerika nije dala dovoljno oružja da krenemo na krivca, tj. Severnu Koreju, pa smo odlučili da košenje nije loša rabota dok se ne krene u nove pregovore).

Sigurno imate neku tempiranu osobu u svom okruženju, pa se setite pre nego što napadnete – ponekad je povlačenje prvi korak pobede. A i leteći tanjiri jedino u spotovima pop pesama nikada ne pogode aktere drame.


Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.