Mislim da su mi oduzeli pravo da patim. I da me boli. I da ne znam kuda ću sa sobom. I da se osećam izgubljeno. Mada, kada bolje razmislim, da sam uvek radila ono što je društveno prihvatljivo danas ne bih bila ovde gde sam, tačnije ovakva kakva jesam i kako se sada osećam. Želela sam da te vidim kristalno jasno ispod svog tog dima oko tebe, ispod odbrambenog oklopa, da izmamim osmeh tom oštrom pogledu koji me je ostavljao bez reči. Videla sam te jasno u najlepšim noćima kada si bio moj, odbrojavala zajednički provedene sate – jer nam vreme nikad nije bilo naklonjeno.

Veliki uspeh za mene bio je kada mi daš svoju ruku, zagrliš me bez reči ili kada ne možeš da prestaneš da me ljubiš. Šalila sam se da sam sunce koje topi santu leda od koje si sačinjen. To su bili trenuci kada sam mislila da je vredno, da si vredan mojih odricanja, mojih odstupanja od pravila, moje odluke da izaberem – tebe. To su bili trenuci kada sam pomišljala da tvoj oklop ponosa i prividne ravnodušnosti gubi strogoću, oštrinu i čvrstinu. Zato sam uvek bila spremna na sve kada si bio u pitanju ti. Lišio si me čitave prošlosti, izbacio sav pepeo iz mog srca, kao da sam ponovo postala čista, ničija, a zapravo toliko tvoja. Zvuči ludo, ali obožavala sam koliko smo različiti. Mogla sam da budem to što jesam: i glasna, i potpuno luda, otkačena, ljubomorna, divlja, nepodnošljiva ili nežna i mirna kada bi me pripitomio na svojim grudima. Mogao si i ti, štaviše, navodila sam te da budeš to što jesi – time što ćeš mi pričati o svemu što te okružuje, što čini tvoj svet, iako si hteo da me držiš zaštićenu i neobaveštenu, što dalje od toga.

Bila sam u emotivnom raskolu, nakon kraja duge ljubavi, osećala sam se nesposobnom za bilo šta slično ispočetka. Činilo se nedostižno i nemoguće, sve dok se nisi pojavio ti. Ne znam čime si me osvojio, prisvojio, niti kako sam ponovo postala potpuno predana i verna, spremna da trpim, da prihvatam, gluva pred tuđim rečima, ali i nema kada treba da se opravdam. Nešto je do kraja ostalo isto – moja nemost. Mislila sam da te poznajem sve do trenutka kada sam te napustila, tačnije, kada si me pustio da te napustim. Tek kada sam zatvorila vrata za sobom shvatila sam da ne poznajem čoveka za kog sam mogla da učinim sve, ili tačnije, da nisam želela da ga upoznam i pamtim kao ovakvog.

Zelim da krenem dalje Ti si moj poraz

Neke stvari bolje i da se nisu desile

Osećajući nedovoljno razumevanje, preveliko žrtvovanje, previše davanja, a malo uzvraćanja, gnev što sam opet ona koja je spremna na više nego suprotna strana, morala sam da ti okrenem leđa pokušavajući da ostanem nepovređena. A zapravo si postao moja suprotna strana tek onda kada si odlučio da ne kreneš za mnom. A ja… Ja još uvek stojim na istom mestu, razočarana što je sve ovo izgubilo smisao, pitajući se zbog koga i za koga sam sve činila, kako je došlo do mog poleta, i zaboga, kako je došlo do ovog bolnog pada. Ono što najviše poražava ženu kada otkine deo sebe spremna da vam ga da, to je kada je pustite da ode, tek tako, olako. Bez i jednog jedinog opravdanja, bez jedne jedine reči, bez jednog jedinog slova. Kao i kada shvati da nije uspela da vas veže za sebe, a sebe je uveliko, ali potpuno neplanirano, vezala za vas. Kad sve završi u jednom trenutku nakon toliko nezaboravnih, kao da se nikad ništa nije desilo. Kao da je sve bila samo epizoda, ista kao sve prethodne, ista kao sve naredne, a gore uvrede za ženu nema.

Ponovo ćutim, bez argumenata, u društvu koje je ovaj raskol dočekalo s aplauzom. Ja te držim u svom ćutanju, tu si najsigurniji, i divim ti se što si ostao dosledan u svojoj ravnodušnosti, dostojanstvu i odan principima. Meni je to slabija strana. Na trenutak, kada nas uhvatim u momentu sećanja kako se zajedno smejemo, pomišljam da sam ti oprostila, s utehom da ću sve zaboraviti i krenuti dalje, makar malo ponosna što sam jednom, tamo negde, daleko od svih, nežno probila makar poneku rupu na tvrdom oklopu koji se činio nepropustljivim. Čuvam te u uzrečicama koje sam pokupila od tebe, u mirisu tvoje majice kojoj još uvek nisam pronašla odgovarajuće mesto, ne odlučivši se da li želim da mi bude blizu ili daleko. Pokušavam biti barem malo ti – stasita, ponosna, odrešita, verujući u ono što si mi rekao na samom početku: “Bez svakog se može.” Svakako, ali nije bez svakog isto. Čekam da nastavim dalje, da dovedem sve na svoje mesto i da mi više nimalo ne budeš potreban. I ne, nije mi žao što sam ostavila čoveka koji me je povredio, žao mi je što mi je takav čovek uopšte značio.


Tara Đukić obožava Beograd, Lejdi Gagu, modu, osmehe svojih najboljih drugarica, kao i one kratke, a velike trenutke u životu kada shvati koliko je srećna. Veruje u ljubav jer ume da voli. Živi za dan kada će ostvariti svoje snove i biti uspešna, ispunjena žena. Svoje doživljaje i misli svakog dana deli sa svojim blogom Belgrade Fashion Love. Za sebe voli da kaže je glavna i odgovorna urednica svog tananog srca, rastrojenog uma i jedinstvenog života.

Editors choice