Tišina je u nama

Tišina je u nama

Večeras sviram samo za sebe. Note lebde u mojoj glavi i spremne su za ponovni izlazak. Betoven (Ludwig van Beethoven) je učinio da opet osetim moć i lakoću u prstima i zasviram po ko zna koji put. Njegova “Eliza” me pokreće i sada dok pišem osećam da je prisutna u meni. Dirke su moje oruđe, a one predstavljaju neverovatan sklad jednog života. Prsti su refleksno dodirnuli moj Pianino i muzika je počela…

Sala je puna. Strastveni ljubitelji klasične muzike i večeras su spremni na još jedan vremeplov uz Mocarta (Wolfgang Amadeus Mozart), Šopena (Frédéric François Chopin), Betovena i Vagnera (Wilhelm Richard Wagner). Dobrodošli!

Videla sam njihova raspoložena, nasmejana lica. I ja sam se nasmejala i otpočela svoj večerašnji koncert. Privukla sam stolicu, sela na pola zadnjice, noge su dodirivale papučice, a ruke… zaplesale su tango na velikom, koncertnom klaviru. Ispred mene stajao je Betoven u svom punom sjaju. Note nisam ni gledala, naučila sam da me muzika sama vodi kroz bilo koju simfoniju. Tonovi su se sami ponavljali u glavi, a oči su čvrsto zatvorene. Oni koji ne poznaju muziku dovoljno dobro često nas kritikuju zbog zatvorenih očiju. Ne zameram im, jer ne razumeju. Kada čitavu kompoziciju naučite napamet i još uz to osećate ono što je kompozitor napisao, ne možete drugačije reagovati. Znate i sami, dovoljno je da vas u kafani “pogodi” pesma i odmah refleksno zatvarate oči, jer vam se čini da je tada u vama i da je otpevana i posvećena isključivo vama.

Betoven i “Claro de luna” (Mesečina). Ja za klavirom. Prvi taktovi i lagano uplovljavam u svaki sledeći. Tišina me je potpuno obuzela i tek, kao kroz maglu, začula sam aplauz. Pravilo broj jedan, nikada nemojte aplaudirati u toku kompozicije. Međutim, izgleda da je publika bila očarana. Aplauz nije predugo trajao, ali je nastavio da treperi u meni.

Slika115 Tišina je u nama

Muzika je moj život... Pokreće me i živim svaki njen ton!

Okrenula sam stranu i usledila je Betovenova “Eliza”. Svima dobro poznat početak i ispričana priča. Elizabet Rekel (Elisabeth Röckel) bila je supruga njegovog prijatelja i konkurenta, kompozitora Johana Nepomuka Humela (Johann Nepomuk Hummel). Voleo ju je do ludila, a njihova ‘prijateljska’ veza krunisana je najboljim muzičkim delom svih vremena. Poslušajte te tonove, te redove u kojima se prepliću i tuga i strast, žudnja i seta i u jednom momentu radosni odjeci na klaviru. Verovatno ju je imao u nekim trenucima, samo za sebe. Njihov odnos nije razotkriven do kraja, ali gospođa Elizabet je, pred smrt ovog muzičkog genija, dobila pramen njegove kose. I opet, aplauz.

Nisam virtuoz poput Mocarta ili Vivaldija (Antonio Lucio Vivaldi), ali zasluženo sam ustala i poklonila se predivnoj publici. U prvom redu zapazila sam devojčicu koja je došla sa mamom. Mahnula sam joj i uzvratila je.

Privukla sam stolicu po drugi put i nastavila svoje večerašnje putovanje kroz vreme. Svirala sam do kasno u noć. Smenjivali su se kompozitori, jedan za drugim, a svaki je imao zasebno mesto u mom srcu. Podjednako volim Vivaldija i Vagnera, Štrausa (Richard Strauss) i Šopena, Bizea (Georges Bizet) i Rosinija (Gioacchino Antonio Rossini). Uz njihove kompozicije sam srećna, setna, besna, ljuta, zaljubljena, voljena, a ujedno rasterećena. Kao da uz njih svet posmatram na drugačiji način. Doživljavam ih kao sunarodnike i svaki put kada sam za klavirom imam utisak kao da razgovaramo i govorimo najlepše reči koje su zapisane još onomad. Upravo se na svojim koncertima trudim da prenesem tu emociju na druge.

Za kraj “Silencio” (Betovenova tišina), Ernesto Kortazar (Ernesto Cortazar). Imam utisak kao da vas ispraćam i da se više nikada nećemo sresti. Zamišljam izvor reke koji šušti i u slapovima udara u stene i odlazi u nepoznatom pravcu. Zažmurite i pokušajte da zamislite taj kraj… Pružite ruku. Je l’ osećate kapljice koje vlaže vaše prste? A, tišina je… Bele i crne dirke stapaju mi se pod prstima, dodirujem ih lagano i završavam svoje postojanje za večeras, postojanje na ovoj sceni. Pogled mi je usmeren na devojčicu svetle kose koja se smeši i posmatra moje ruke i kao da zna kada je kraj. Glavicu pomera tačno tamo gde je moja ruka pošla. Spustila sam obe ruke na dirke klavira i to je bio kraj za večeras.

Ustala sam i poklonila se svima koju su uživali u mom koncertu. Poklonila sam se još jednom i još jednom. Četiri puta. Poslala im poljupce i tako im se zahvalila na savršenoj podršci i emocijama koje su mi preneli. Hvala im!

Odlazak sa scene za svakog umetnika predstavlja kraj jednog života. Zapravo, nije tako, misli su vam opuštene, dok srce lupa kao najjači bubanj. Taman kada sam pružila ruku svom suprugu koji je nosio veliki buket cveća, neko me je povukao za haljnu. Okrenula sam se i ugledala nju. Mala i umiljata devojčica. Nosila je na vrh glave dva repića uvezana u crvene satenske mašne. Princeza. Rekla bih da ima šest-sedam godina. Uzela sam je u naručje. Dodirivala je moje ruke i kosu, ali je ćutala. Pitala sam je: “Kako se zoveš, lutkice mala?”. Ćutala je. “Da li ti se dopao koncert?” Ćutala je. Pomislila sam da je stidljiva i spustila je na zemlju. Ali, i dalje me je držala za ruku, čvrsto kao da se boji.

Njena majka je dotrčala do nas. Izvinjavajući se, uhvatila ju je za ruku.

“Nemojte se izvinjvati. Nas dve smo se malo družile, ali princeza nije htela da mi kaže kako se zove?”

“Izvinite zbog toga, ona je gluvonema.”

Tišina.

Pogledala sam je u njene prozirne okice i ćutala sam. Ćutale smo tišinu koju je samo ona mogla da čuje. Majka je stajala pored nas i čekala da završimo ‘konverzaciju pogledima’. Devojčica kao da je ispustila nekakav glas. Rekla bih, krik. Kaže njena majka da je od radosti.

“Ali, ona je sedela u prvom redu na mom koncertu?”, rekla sam tiho.

“Da. Uvek kupujemo prvi red. Rođena je gluvonema, ali talentovana za muziku. Bog je tako hteo. Uvek sedi u prvom redu i prati ruke onoga ko svira. Kada bismo došli kući i dali joj note, sama bi ih sklapala u savršenu celinu.”

Suze su mi same kvasile obraze. Zaista, nisam želela da joj pokažem slabost žene koja čuje i govori, a uz to i svira.

“Možete li joj nekako objasniti ovo što ću vam sada reći?” Majka je tužno klimnula glavom.

“Ja ću biti tvoj profesor klavira. Po posebnom programu ću te naučiti najlepše kompozicije i veruj mi, bićeš najbolja. U redu?”

Mali anđeo raširio je ručice i za tren se našao u mom zagrljaju. Grlile smo se, u tišini.

Vežbale smo svakog dana, družile se u najlepšim momentima naših života. Zajedno smo putovale, svirale i smejale se. Naučila sam znakovni jezik gluvonemih i to mi je veoma pomoglo da sa njom ostvarim prijateljski odnos. Dane smo provodile za klavirom, a njen poseban ‘sluh’ dirao je pravo u srce. Ona je gluvo dete koje svira kao da oseća svaki takt.

Napunila je šesnaest godina i upisala Konzervatorijum “P. I. Čajkovski” u Moskvi. Bila je najbolja, kao i ovde. Često sam je posećivala, što i danas radim. Sada je žena, dama koja živi u Moskvi sa suprugom i dvoje predivne dece. Deca nisu ni gluva, ni nema.

Srećna sam što sam one večeri svirala samo za njene okice koje su pomno pratile svaki moj pokret. Ona je moj Betoven. Stvarno, na trenutke sam pomišljala da je Ernesto Kortazar “Betovenovu tišinu” komponovao samo za nju, preplićući čitav jedan život osobe koja perfektno svira, a čuje samo nju – Tišinu.


Mina Stamenković je Pikolo dama, novembarsko dete sa širokim osmehom. Pored porodice i prijatelja, jednako obožava fotografiju, Rusiju i čokoladu. Nije bomba i neće eksplodirati, ali: “Otrov se čuva u malim bočicama.”