Divim se ljudima koji uspevaju da odvoje i sačuvaju sebe od svojih tekstova. Možda sam još samo početnik, pa zato ne umem. Svoje tekstove zasnivam na stvarima koje osećam i koje mi se dešavaju. Na taj način uvek otkrivam nešto o sebi. Ponekad prilično uspešno to zamaskiram, pa mnogi ne znaju na šta se moje reči tačno odnose. A ponekad me zovu sutradan i traže da čuju šta se to desilo.

Ni sada se neću truditi da sakrijem svoje emocije. “Sledi neka patetika”, pomislićete. I verovatno ćete biti u pravu.

Moram opet reći koju ružnu reč o savremenom društvu. Možda će mi oprostiti nekad što ga toliko pominjem u negativnom kontekstu. Elem, negativna posledica ubrzanog načina života, jedna od mnogih, je i ta što je došlo do toga da se ljudi sa 22 godine osećaju matoro. Zvuči glupo, znam. I jeste! Ali tako je. Došli smo svi valjda do neke prekretnice, završavamo fakultete (ili bi bar trebalo), stvaramo sami sebi neki pritisak i zato smo sve češće napeti i depresivni. Pomislih da je ovo samo moj problem, ali onda sam primetila u razgovoru sa drugima da se sve više pominju neke strane reči poput: “plata”, “svadba”, “inostranstvo”, “kumstvo”, “deca”… Ne razumem ih još uvek baš najbolje. Neki pojedinci su ih apsolvirali, a mnogi, poput mene, slušaju širom otvorenih očiju razmišljajući pritom: “Ovo mi zvuči kao španski, možda francuski?”

E pa, priznajem, mučila sam se dugo u dešifrovanju i provela sam dosta vremena ubeđujući sebe da bih možda morala da ih preuzmem kao svoje. Otud onaj osećaj da sam omatorila. Primorana da razmišljam o stvarima za koje još ne osećam da je vreme, upala sam u nešto što veoma podseća na depresiju.

Dragi moji, ne pišem vam sve ovo da bih vam kukala, olakšala dušu, ili vas oneraspoložila. Pišem zato što mislim da sam našla lek. Ako nam je ovo vreme ipak nešto dobro i donelo to je onda bezbroj različitih opcija. A pre svega, opciju da budemo glupi i pravimo gluposti. Na million mogućih načina. Zvuči kao ironija ili šala, ali veoma sam ozbiljna.

Sa svojih šest godina spremala sam se sa bratom i roditeljima da idemo u restoran na ručak. Mama mi je obukla moju novu haljinicu i cipelice, sredila mi frizuru sa sve nekom najlepšom mašnicom u kosi. I moj bata je izgledao kao pravi mali gospodin. Dok smo čekali da se roditelji spreme, izašli smo napolje da se igramo. Napokon je prestala naporna kiša, ali na granama u našem dvorištu je bilo sasvim dovoljno vode da nas dvoje provedemo pola sata prskajući se, jureći i gacajući po barama i mokroj travi. Popeli smo se nazad u kucu da “obradujemo” mamu našom glupošću. Sećam se da se veoma iznervirala i otkazala naše rezervacije u restoranu. I evo još jedne patetične izjave: 16 godina kasnije ja i dalje pamtim to divno popodne i prisećam se rado sa bratom koliko smo samo uživali i smejali se taj dan.
Pa i po cenu toga sto propustismo taj ručak.

Ovim vam želim poručiti ne samo da pronađete dete u sebi (eto još jedne izlizane fraze), nego da pronađete onog malog debila u sebi koji misli da je super skakati iz bare u baru u najsvečanijem odelu. Pa šta god to u našim godinama značilo. Pozivam vas da uradite stvari koje nikada u životu niste probali. Pritom ne mislim da treba sutradan da zapalite na Himalaje. Počnite od malih stvari: spavajte u šatoru, dočekajte izlazak sunca negde sa društvom, poljubite se sa drugom/drugaricom koji vam nikad nisu pali na pamet, napišite pesmu, idite na koncert najomraženije grupe, pevača, pevačice, zapevajte na ulicama nepoznatog grada sa šeširom ispred vas… Budite glupi! Mislim da je sad krajnje i poslednje vreme za to. Biće vremena da naučite one strane izraze i odomaćićete se u njihovoj upotrebi, ne brinite. Sad je vreme da pravite vaš rečnik!

Kao i uz sve svoje savete i ovde moram nametnuti upozorenje. Nuspojave ovog leka mogu biti: privremeno gubljenje pamćenja, svadje sa ukućanima, nerazumevanje od nekih ljudi iz okruženja, poneki walk of shame i čak osećaj krivice i stida.

Pa vi ako ste dovoljno hrabri i ako mislite da je ovo za vas, pokušajte. I još jednu stvar imajte na umu: Kada vam se pojavi neka od pomenutih nuspojava, vodite se rečenicom: “Čega ću se sa setom i srećom u očima sećati za 16 godina od sad?”


Maja Baljkas je student Ekonomskog fakulteta, amaterska karaoke pevačica, profesionalni sanjar, obožavalac grupe “Coldplay” i zaljubljenik u večite filozofije u cilju otkrivanja svih tajni kosmosa.

Editors choice