I to nije iskustvo iz koga se uči, nego blato u koje se tone. Kad neko trpi ono što se ne može istrpeti, on poludi i postane opasan po sebe i druge. Suicidan, destruktivan, nasilnik.
A šta kad se to nešto što isprva tolerišemo, a zatim trpimo, a onda više ne možemo da trpimo, a i dalje trpimo dok ne puknemo ne nalazi u životnim okolnostima i pritisku koji na nas vrše drugi, nego u nama samima?
Sebe smo u stanju najduže da trpimo. Tolerišemo slabosti koje itekako primećujemo i na koje nam bliske osobe ukazuju i koje nerviraju i nas i sve oko nas i unazađuju sve naše odnose i kvare sve naše šanse. I ništa ne preduzimamo. Nije nam dobro i sve nam je gore. I dalje ništa ne preduzimamo. Čekamo da potonemo do dna, pa da se odbijemo nogama o dno i isplivamo na površinu. Ali čak i taj mehanizam u nekom trenutku prestane da radi. Sve nam više vremena treba da potonemo, a onda sve duže boravimo na dnu, a kad isplivamo na površinu i dalje smo u toj vodi, samo možemo da dišemo. I tako provodimo život od dna ka površini i nazad u jednoj te istoj bari. Zato što smo negovali svoje slabosti. Tolerisali svoj neuspeh, neambicioznost, mrzovolju, pogrešnu procenu, neaktivnost, propuštanje prilika, lenjost, strah od uspeha, strah od promene, strah od života, strah od ljubavi.
I kad naviknemo da živimo na dnu sebe, više se i ne pitamo kamo sreća, ljubav, strast, radost, uzlet, uspeh…
Treba da se uplašimo čim osetimo kako razmišljamo o tome da uvek može da bude gore. To je znak da se navikavamo na dno i da je neophodno da jasno razgraničimo ono što možemo da tolerišemo od onog što nećemo da trpimo.
Aleksina Đorđević
