Ne, nije do tebe. Nije ni do mene. A nije ni sudbina. Znaš da ne verujem u nju. Verujem u trenutak, u slast. To je moja religija. Sadašnje vreme.

Na prošle dane se ne obazirem. Naučila sam to. I sada, dok te gledam kako bezvoljno zuriš u mene, vrištala bih na sav glas. Umesto toga, biram da gledam tvoj tupav i isprazan izraz lica. Čula su mi pojačana. Kazaljke sata udaraju u ritmu. Ulično osvetljenje je skoro pa na izdahu. Psi lutalice prevrću đubre po kontejneru. A ti i dalje budan spavaš. Protresla bih te. Ali ustuknem. Čemu to?

U sekundi znam šta ću. Motam po glavi scenu u kojoj ustajem iz kreveta, oblačim pamučnu trenerku, vezujem kosu u rep i idem. Ti bi me iznenađeno pitao kuda sam krenula, a ja bih ti već spremno odgovorila “Na Mesec!”. Razgoračio bi oči i ćutke se okrenuo na drugu stranu kreveta. Zato to i ostaje samo u mojoj glavi. Nemam hrabrosti da to uradim. Ti i ne znaš, ja i sada pričam sa tobom. Pričam pogledom. Moja koža govori. Ja sam mnogo puta već vodila ovaj razgovor. Ali nikada ga nisi razumeo. Nekada čak nisi ni bio prisutan.

SLIKA 17 Topla, pospana i bosa

Uzmi boje…

Nikada ti nisam rekla koje boje su moje noći provedene kraj tebe. Slikala sam toliko puta, ali, ironično, ova noć je crna. Zapravo, tamno-teget boje. Dosadna je kao i ti. Mislila sam da će pokraj tebe sve uvek biti crveno, žuto ili plavo. Pogrešila sam, i sada kukavički bojim crno.

Više se i ne sećam tvog pravog lika. A gledam te svakog dana. Deluješ mi kao starac. Ruina si. Usne su ti užegle. Ne volim više taj ukus. Zato te više i ne ljubim. Tvoji prsti su kao šmirgla. Dok hodaju po mom telu, peku me, grebu. Nokti su ti kao kandže, zarivaju se u mene i puštaju krv. Kako si to postao čudovište?

Dišeš ujednačeno i teško. A ja se gušim. Gotovo bih ti oduzela sav vazduh koji imaš u plućima da bih sebe spasila. Sebična sam, znam. Ali ti ne zaslužuješ ovaj vazduh. Moj vazduh! On je čist. Ti ga truješ svojim prisustvom. Tako sam i ja zatrovana. Tako i mene truješ. Zato i ovako mislim. Zbog tvog otrova sam bolesna.

SLIKA 27 Topla, pospana i bosa

Ne zaboravite!

Ježim se od pomisli da ujutru prvo što pogledam budeš ti. Tvoje izobličeno i naduveno lice. Kao da si mamuran. Mada, kada malo bolje razmislim, ti to i jesi. Nikako da se otrezniš od svog ega koji sam tako predano hranila, kao što majka hrani svoje tek rođeno dete. Uživaš u svojim nastupima besa i plašiš me. Voliš tu moć koju ti dajem. Ali šta ćeš kada ti to budem uskratila? Ostaćeš samo karikatura onoga što se zove čovekom.

Ne umem da budem senka. A ovako pored tebe kopnim. Imam toliko odgovora, a ti nijedno jedino pitanje. Umem da budem vetar, onaj topli letnji vetar koji prija. Znam da budem i bura. I duga. Ali ne umem da budem prazna ljuštura, slika i prilika kratera na Mesecu. A ova moja rupčaga postaje ambis.

Zato ću, dok sam još uvek topla, pospana i bosa da se kao lopov iskradem iz tvog sveta. Ne pripadam ja tu. Znam da nije herojski. Ali nikada neću biti bolja ako ostanem uz tebe. Ja možda jesam vrhunac tvog uspeha, ali ti si vrhunac mog pada.

Izvori slika: bittersweet-vogue.blogsport.com, favim.com, flickr.com


Ana Petković voli sunce, ljubav joj je glavni pokretač, a inspiraciju nalazi u sitnicama. Malo joj je potrebno za sreću. Život grli obema rukama. Menjala bi omiljene cipele za kutiju Medenog srca ili kesicu Čoko smokija. I da, misli da zna sve k’o matora.

Editors choice