Imam osamnaest godina i znam da ništa ne znam. Ali, čini mi se da elita nije onaj ko u brushalteru izlazi u javnost, pa sve da je taj brushalter posut dijamantima. Nije elita ni onaj ko nosi garderobu domaćih autora. Lično često nosim MIMIMASO kreacije, ali ne bih sebe intervjuisao zbog toga, niti bi me to kvalifikovalo da mladima šaljem poruke tipa “budite svoji”. Kao da je moguće biti tuđ, osim u robovlasništvu… Da, i ubica je svoj, pa treba li da i dalje bude takav?!

Nedavno je na stranicama Wannabe-a nastala kao nekakva mala polemika oko elitizma, ali, iako će ovi naši tekstovi možda zauvek ostati na mreži, istina je da njihova aktuelnost traje samo dok su na naslovnoj strani, dakle samo jedan dan. Dakle, polemika se nije ni mogla razviti. Ali to me je podstaklo da malo razmislim o eliti i elitizmu. Nekako, reč elita kod nas se uvek pominje u negativnom kontekstu i uvek vezano ili za politički i ekonomski establišment, ili za one koji u javnost izlaze u brushalteru. Što se tiče duhovne elite, čak i naši najznačajniji intelektualci smatraju da ona ne postoji. A ljudi, tzv. običan svet, odbacuju svaki nagoveštaj elitizma kao suvišan, nepotreban i lažan, možda čak i opasan. Zar oduvek nije postojala težnja da  glava koja štrči iznad drugih glava bude hitno posečena, da jezik koji mnogo priča bude hitno isčupan?! Možda je upravo to odvratilo elitu od same sebe, pa su kao elita izronili političari nesposobni da se nose sa političkom stvarnošću, bogataši koji su se neobjašnjivim čudom obogatili i, da, “umetnici” koji su slavu stekli krčeći trnoviti put kroz grandiozne zvezde.

U srpskom rečniku uz reč elita stoji odrednica: “ono što je najbolje, najodabranije, kita ili cvet nečega, naročito društva”. I odmah uz to još jedna odrednica: “voj. najodabranija vojska, jezgro vojske”. Prilično sam siguran da to nije slučajno. U današnjem svetu, a verovatno je to oduvek tako, da bi ste bili elita, a to znači “ono najbolje, najodabranije, cvet nečega”, morate biti vojnik i vaša borba mora biti neprestana. Zar sudbine disidenata savremenog sveta to najbolje ne pokazuju? Solženjicin, na primer. A Solženjicin je elita, složićete se, čak i mrtav.

Imam osamnaest godina i znam da ništa ne znam, ali imam stalnu potrebnu za boljim, lepšim, za najboljim, najlepšim. Pretpostavljam da je već to elitizam i možda će me neko osporavati. Ali, ne mogu da zamislim ovaj svet bez elite. Sâm Bog koji ga je stvorio je vrhunska elita. Elita – to su svi oni pisci bez čijih dela bi ljudsko znanje bilo krajnje oskudno, a možda ne bi ni postojalo. Čak i oni pisci za koje nikad nisam čuo, za čije knjige ne znam da su napisane, one u jezicima i dijalektima koji nikada neće biti prevedeni na neki od jezika koje ja znam. Elita su svi oni umetnici, učitelji, graditelji, oni koji u tišini svojih skromnih bolnica vrše operacije na mozgu ili na otvorenom srcu… Elita – to su učenici Matematičke gimnazije u Beogradu i svi oni ozbiljni ljudi sa portreta u hodnicima moje bivše Prve beogradske gimnazije… Nikola Tesla. Novak Đoković… Elita je za mene i pevačica novokomponovane muzike, ali samo ako peva najbolje od svih!

Iznad svega, elita je za mene svako od nas u svojim najluđim, najhrabrijim snovima o sebi, u najistrajnijem naporu da se to zaista i bude.


Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”

Editors choice