Transfuzija svesti: Gradovi

Transfuzija svesti: Gradovi

Prethodne tekstove iz serijala “Transfuzija svesti” možete da pronađete ovde.

Blaženi gradovi koji su u svome trajanju ostali mimo puteva raznih osvajača, gradovi na čijim se kapijama varvari nikada nisu zaustavljali, božanstveni gradovi koji su tinjali i uzrastali daleko od svetske vreve i meteža, gradovi koji su uvek bili zaobilaženi jer su okolni putevi bili bolji i sigurniji za putnike, špijune i vojske… Takvi gradovi godinama i vekovima slagali su kamen po kamen, kost po kost svoga postojanja, ispisivali su svoju tihu istoriju, a njihovi su stanovnici, kao na kakvim ostrvima, u tišini uživali u spokoju nikada ometanog trajanja.

Brojniji su, međutim, oni drugi gradovi, oni podignuti na raskrsnicama svih mogućih puteva i interesa, prelepi gradovi čiji su bedemi mamili svakoga ko je mogao pokrenuti bilo kakvu vojsku. Gradovi koji su još od postanka bili najvažnije tačke sveta. Gradovi u koje se slivala svaka lepota, i u kojima je svaka lepota bila očigledna i dostupna oku koje je umelo da je ceni. Gradovi koji su se ponosili svojim zidovima i kulama braniljama. Gradovi čije su zidove nadvisili zvonici crkava i katedrala, gradovi na rekama, gradovi sa mnogobrojnim mostovima… Gradovi sa bibliotekama u kojima je sabrana sva mudrost čovečanstva… Beli gradovi, kao svetionici koji su pokazivali put i namerniku i osvajaču. Koliko su puta rušeni i podizani takvi gradovi, koliko je ljudskih kostiju naslagano u njihove temelje! Koliko je ljudskih motiva i razloga podizalo vojske da bi ovi gradovi bili osvojeni, i koliko su ih puta razni osvajači uzalud opsedali…

Takozvano afričko proleće revitalizovalo je naše sećanje na takve gradove. Kao u romanu Amina Malufa (أمين معلوف‎; Amin Maalouf), “Levantski đerdan” (Les Échelles du Levant), počeli su u vestima da se nižu nazivi tih gradova: Tunis, Kairo, Tripoli, Misrata, Damask, Homs… I, još malo ranije: Bagdad, Faludža, Tikrit… Pa još ranije: Bejrut, Jerusalim… Biblijski gradovi, gradovi nekadašnje egipatske civilizavije, gradovi Galileje, Asirije, Mesopotamije, gradovi iz prvih povesti, prvih istoriografija, gradovi opisani u prvim delima, opevani kod najranijih pesnika… Sve su to gradovi nastali u detinjstvu čovečanstva, gradovi u kojima se začelo, negovalo i sačuvalo skoro sve ono što današnja civilizacija zna o sebi. Sve osim demokratije.

Demokratija, ta najvažnija vrednost današnjice večito je ustupala pred režimima apsolutističkih vladara i apsolutističkim režimima njihovih sinova i potomaka. Kada je prošlog leta konačno svrgnut sa vlasti egipatski predsednik Hosni Mubarak (محمد حسني السيد مبارك‎; Muhammad Hosni El Sayed Mubarak) novine su o njemu pisale kao o “poslednjem egipatskom faraonu”. Bilo da su u serijama vojnih intervencija bomardovani od strane demokratskih vojnih koalicija, a zbog navodnog ili stvarnog posedovanja oružja za masovno uništenje, saradnje sa Al-Kaidom, ljudskih prava, širenja demokratije ili samo zbog nafte, bilo da su razarani u besu naroda koji, konačno, više nije mogao podnositi samovolju svojih vladara, uvek je, zapravo, bila reč o promeni konfiguracije političkih struktura tih država. Do toga je ponekad i dolazilo, a ponekad i nije, a sami gradovi, bez razlike, postajali su kolateralna šteta. Kad kažem gradovi, mislim na božanstvene tvorevine, one na kojima su tokom vekova svoj doprinos ostavljala i divlja plemena i civilizovani osvajači, tvorevine kojima je dodatni sjaj davalo iskustvo helenskog, rimskog, vizantijskog, mongolskog, turskog, arapskog bitisanja.

Sada se te tvorevine pomalo krune, tamni i nestaje pregnuće miliona i miliona robova koji su ih podizali potpuno nesvesni da će ikada igde na svetu postojati demokratija. Nesvesni da će sam čovek i njegove slobode biti važniji od svake druge vrednosti. U bombardovanim i razrušenim gradovima upravo su muzeji i biblioteke prvi na udaru modernih vandala. U opštem metežu koji izazivaju takvi događaji umetnički artefakti nestaju bez nade da će ikada više biti pronađeni i dostupni običnom ljudskom oku. Danas je, na primer, nepoznata sudbina najpoznatijeg predmeta Nacionalnog muzeja u Bagdadu – glinenih pločica na kojima je napisan Hamurabijev zakonik, najstariji pisani zakonik na svetu. Kao i sudbina mnogih drugih dela nestalih tokom poslednjih previranja u Africi i na Bliskom istoku.

Beograd je, takođe, jedan od gradova nastao, što bi pesnik rekao, “na drumu”. Takav, i sâm je doživeo razaranja i zapamtio je razne osvajače. Kao i velika većina vas koji ovo čitate, i ja sam doživeo poslednje bombardovanje Beograda. Ali, bio sam dečak od šest godina. Šta je taj događaj bio za mene? Mnoštvo užasavajućih zvukova, između kojih moj drug Andrej Gornjak i ja kopamo po nekom pesku u jednom vračarskom dvorištu. Mnogobrojne lepe, mlade žene, moje tetke, Andrejeve tetke, naše majke, koje prave neprekidno pozorište u želji da ulepšaju to vreme koje nikako ne možemo da razumemo do kraja. Upravo one večeri kad je pala prva bomba dobio sam svoj prvi kompjuter. Momak koji ga je instalirao još uvek je bio u kući, ali mi smo izašli uplašeni od tog našeg jedanaestog sprata na kome smo živeli i otišli u imaginarnu sigurnost prizemne kuće na Vračaru. Bio sam ljut, ali ne sećam se da sam bio uplašen. Možda sam zaboravio – ljudska bića imaju svoje odbrambene mehanizme. Onda se sve završilo. To je bilo kao jedna epizoda. I tek kasnije, kada sam se ozbiljno zainteresovao za arhitekturu, bombardovane beogradske građevine rekle su mi ne ono što je zaista bilo, nego ono što je moglo biti. I tek tada me je to bombardovanje užasnulo.

Znam da su ljudi najvažniji. I sâm to iskreno mislim.
Ali, mrzim kada ljudi povređuju gradove.


Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”