Pre izvesnog vremena, elektronski mediji reklamirali su jedne dnevne novine posebno ističući vest sa naslovne strane: Soraja pevala četničke pesme! Pomislio sam: Ko je uopšte Soraja? Šta uopšte danas znači pevati četničke pesme? Koliko mora biti bezvredna novina kada je to vest sa naslovne strane? Ko je glavni i odgovorni urednik koji odlučuje da je to udarna vest? Koliko mora biti jadna čitalačka publika kojoj je ta vest namenjena? I, konačno, ko je taj novinar koji plasira takvu vest? Kaže se da nije vest ako je pas ujeo čoveka, nego ako je čovek ujeo psa. Ali, šta je ovo?

Pošto je izvesno da se svakodnevno događa mnoštvo stvari koje zaslužuju pažnju, a izvesno je i da se najznačajnije stvari događaju u tišini i da su najbolji ljudi po pravilu anonimni, pravi novinar istraživao bi takve teme. Čak i da piše o običnom senzacionalizmu, takođe bi istraživao. Pokušavao bi da saopšti nešto značajno i vredno pažnje. Trudio bi se da izvrši uticaj na svoje čitaoce, da intelektualno deluje, rukovodio bi se korisnošću u najširem smislu. Ovaj novinar na najvulgarniji način potcenio je svoje čitaoce, očigledno pošavši od pretpostavke da ljudi nemaju ni jednu kulturnu potrebu osim da slušaju tračeve. I to kakve tračeve?! Glupe, besmislene, koji bez ostatka vređaju ljudsku inteligenciju.

To je zato što pravi, obrazovani novinari rade nešto drugo. Ne zato što ne žele da se bave novinarstvom, već zato što su “redakcije” prepune samozvanih novinara i voditelja, koji su svoje diplome sticali kojekuda, ako već nisu samouki talenti. Samo tako se moglo dogoditi da izvesna blistava voditeljka (možda i novinarka) pita gošću na “čistom engleskom jeziku” da li je nekada posetila “New Now”. I kao da to nije dovoljno, u dnevnim novinama sličnim onim sa početka ove priče, daje intervju u kome koketira sa vlastitom glupošću i proziva “zle jezike” koji, eto, imaju o čemu da pričaju. Kao da nije izvesno da je tu samo jedan jezik zao.

Moram da priznam da me pojam novine sve češće asocira samo na jednu stvar: na bespomoćno drveće koje umire da bi bio proizveden papir koji se, na žalost, upotrebljava i za tako glupe stvari. Ako iko na svetu novinama briše dupe, onda te novine još uvek imaju praktičniju svrhu nego one koje objavljuju da je izvesna Soraja pevala četničke pesme.

I, na kraju, da li ste primetili da se novinari danas uglavnom potpisuju inicijalima, a ne punim imenom? I da li uopšte čitate novine?  Što se mene tiče, čitam samo književne i arhitektonske časopise. I Liceulice. I zahvalan sam Bogu što ni jedno drvo nije moralo da umre da bi nastao Wannabe Magazine, i što ljudi koji pišu za Wannabe imaju integritet, potpisuju se  punim imenom i prezimenom, bez pretenzija da nužno budu smatrani novinarima.


Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”

Editors choice