Transfuzija svesti: Mir

Transfuzija svesti: Mir

Juče, 21. septembra, u celom svetu je proslavljen Međunarodni dan mira. Godine 1981, Ujedinjene nacije odredile su ovaj datum kao dan posvećen miru na planeti Zemlji, na kojoj se neprekidno vode ratovi. On se obično proslavlja tako što se organizuju razne manifestacije koje bi trebalo da kod ljudi probude i prodube svest o nasušnoj ljudskoj potrebi za mirom, a pod zajedničkim sloganom: Neka mir prevlada na Zemlji, bar jedan dan mira i nenasilja! Ove manifestacije su i prilika da se ljudi obrate državnicima i svetskim silama, u suštini onima koji su stvarni gospodari rata i mira, apelujući na njihovu svest o potrebi očuvanja mira, a u krajnjem slučaju i potrebi očuvanja ljudskog roda na Zemlji.

Obeležavanju ovoga dana prethodio je izveštaj Instituta za mir iz Stokholma koji je sadržao prilično pesimistične tonove u pogledu očuvanja ove tako dragocene i tako krhke ljudske tvorevine. Taj izveštaj samo je potvrdio uverenje većeg dela čovečanstva da su ratovi koji su prošli, kao i ratovi koji se trenutno vode i koji će se tek voditi u budućnosti, imali samo jedan cilj – kontrolu i iskorišćavanje prirodnih resursa. Kao primer borbe za kontrolu naftnih izvora navode se ratovi u Libiji, Iraku, Nigeriji, Sudanu; zbog rudnika dijamanata i dragog kamenja ratuje se u Angoli, Namibiji i Bocvani, dok su u Kongu predmet ratnih sukoba rudnici minerala koji su sastavni deo modernih tehnoloških sredstava. Da i ne pominjem Avganistan koji, uprkos svoj kompleksnosti ratnih sukoba, kao najdominantniji ima sukob oko kontrole proizvodnje i prometa narkotika… “Pesimistična je pretpostavka da svet nikada neće izaći iz začaranog kruga rata i prirodnih resursa, jer rat omogućava raspolaganje resursima, dok prirodni resursi obezbeđuju sredstva kojima se ratovi vode“, stoji u izveštaju stokholmskog Instituta za mir. To me je podsetilo na češkog pisca Karela Čapeka koji je u svojim delima imao taj stalni strah od uništenja ljudskog društva i koji je jednom prilikom rekao: “Stigao je mir! Sada opet možemo da se posvetimo daljem naoružanju!” Podsetilo me je, takođe, na Brehta, koji je bolje nego iko drugi govorio o licu i naličju i rata i mira.

Ali, zašto sve vreme govorim o ratu, kada sam želeo da govorim o miru?! O miru, koji je najdublja potreba, najlepši san i slobodnog i porobljenog čoveka. Čak i životinje. O miru koji je koren ljudskog spokojstva, napretka, budućnosti. O miru koji je uvek dobar, nasuprot ratu koji je uvek loš, pa čak i onda kada je oslobodilački, koji je dobar samo industriji oružja jer je najverniji potrošač njenih proizvoda. O miru za kojim smo u stalnoj potrazi, koji je stalni imperativ svakom razumnom biću. I zašto je onda mir koji je toliko dobar, i za koga su stari Latini rekli da je slatko već sâmo njegovo ime, tako krhka tvorevina, tako podložna napadima svake vrste? Čini se da je to potpuno neobjašnjivo, a napisano je mnogo knjiga koje su se bavile upravo tom kontradikcijom.

Možda suštinu mira najbolje razumeju majke koje su u rat pratile svoje sinove, žene ili sestre koje su čekale da se neko iz rata vrati i koje su sahranjivale. Upravo takva grupa žena – mreža Žene u crnom – ove godine je povodom Međunarodnog dana mira uputila zahtev državi Srbiji, Ministarstvu odbrane i Savetu za nacionalnu bezbednost da potpišu Konvenciju o zabrani kasetne municije. Do sada tu konvenciju potpisalo je 108 država, a 57 je ratfikovalo. Srbija, koja je u poslednjim ratovima pretrpela najviše štete od ove municije, još uvek je nije potpisala.

“Nema puta ka miru, mir je put!” – rekao je Gandi. Ja, koji sam rođen tokom rata na tlu bivše Jugoslavije, nadam se da će čovečanstvo u budućnosti koračati tim putem.


Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”