Transfuzija svesti: Odgovornost. Pitice

Transfuzija svesti: Odgovornost. Pitice

Moja drugarica Katarina Belić iz Novog Pazara, sa kojom sam bio na studijskom putovanju u Finsku (ISAC fond, Meet Europe in Finland) poslala mi je poruku sledeće sadržine: “Mogu ti reći da me je pre neki dan iznenadilo koliko ljudi obožava po NP-u ovu seriju tekstova “Muze na Zemlji”, te sedoh da procitam… oduševljena. icon smile Transfuzija svesti: Odgovornost. Pitice Pozdravljam te sa sve obaveštenjem da se one pitice prodaju od juce do kraja avgusta…” Ozbiljno sam se zamislio. Kad pišem poeziju, kratke priče ili ove tekstove, rukovodim se kriterijumima koje sam sam sebi nametnuo. Trudim se da ne pišem ono što sam ne bih voleo da čitam,  iako vrlo dobro znam da sviđanje i ne sviđanje nisu estetske kategorije. Ali, zar to nije sebično ? I samim tim, zar to ne isključuje objektivnost? Potpuno su me zbunili ovi moji blagonakloni čitaoci iz Novog Pazara. Dopadaju im se tekstovi, pa ipak, da li očekuju više, da li očekuju da im portret koji dajem kaže skoro sve, ili će ih podstaći da i sami istražuju i formiraju svoje mišljenje o tim ličnostima? Čovek stalno pravi selekcije, ali na čiju štetu ili u čiju korist to radi?!

Nekako u isto vreme intervjuisao sam Markusa Ejgara, koji je na svom profilu povodom tog intervjua ostavio status: Intervjuisati nekoga je mačiji kašalj. Ali, i dalje mi je čudan osećaj kada mene neko intervjuiše! Setio sam se nekih prilika kada sam ja bio intervjisan, a posebno jedne: kada sam bio šesti razred postojala je na Studiju B emisija koja se zvala “Ko, je l’ ja?” Objavljena je knjiga kratkih priča KOLAČIĆ  HRABROSTI i u njoj pet mojih priča, a i crtež na naslovnoj strani je bio moj. Došla je neka fina devojka koja je radila tu emisiju, sedeli smo i malo šetali u dvorištu moje osnovne škole, svašta me je pitala, o knjigama koje čitam, o pričama koje pišem, o kreativnosti, originalnosti… i šta ću biti kad porastem. A ja sam pričao, pričao… Sećam se da sam bio uzbuđen, ali uopšte nisam imao tremu. Šta zna dete šta je sto kila, uzme i nosi! Kada bi danas došla ta devojka i pitala me isto, mislim da bih dobro razmislio, a možda bih, kao sav normalan svet, tražio da prvo vidim pitanja. Ipak, rekao sam da ću, kad porastem,  biti arhitekta i voleo bih da sada mogu da joj kažem da sam, za sada, barem uspeo da se upišem na taj fakultet. I da sam pokazao bar malo odgovornosti za ono što sam tada izjavljivao.

Pitanje odgovornosti onog koji nešto piše i nekome se obraća zaista uznemirava čoveka, i ne znam da li više uznemirava odgovornost za ono što se kaže ili za ono što nije rečeno. Primetio sam da se ponekad, nesvesno, izgovaram svojim godinama i molim onog koji ovo sada čita da mi oprosti i bude i dalje blagonaklon prema početniku.

I da, PITICE. Pitice su hlepčići. Prošle godine, kad smo se vraćali sa mora, zastali smo u Novom Pazaru i u samoposluzi kupili tople pitice koje smo zatim  pojeli na parkingu mažući maslac na njih. To je bilo nešto najlepše što sam ikada jeo, pa sam se vratio u samoposlugu, a devojke koje su ih prodavale su se zasmejale i spakovale mi preostalih šest. Kada su se malo ohladile, zamirisale su na bosiljak i shvatili  smo da to u stvari mirišu  sićušne semenke za koje smo se već pitali kojoj li biljčici pripadaju. Usput sam zvao Katarinu i ona mi je objasnila da su pitice posebni hlepčići koji se prave u toku muslimanskog posta i da ih svi obožavaju. Jasno mi je zašto. (Uopšte, volim hleb i moja majka kaže da sam kao mali na svim velikim slavljima na kojima je bilo obilje raznovrsne hrane ja redovno sedeo negde sa strane i marljivo jeo samo suvi hleb.)

Muslimanski post je u toku i, i u ovom našem Beogradu ljudi ga praznuju, pa ako neko zna da se pitice negde prave i prodaju neka ostavi poruku u komentaru. Biću mu posebno zahvalan.


Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”


Komentari