Transfuzija svesti: Pisma

Transfuzija svesti: Pisma

Pronašao sam u jednoj knjizi i pročitao pismo koje je neki mladić iz Kotora napisao mojoj majci 22. februara 1987. godine, na dan kada je umro Endi Vorhol. Na prvi pogled, ono nije  toliko lično, ali puno je pomešanih osećanja očigledno poštovaoca, koji smrt umetnika doživljava kao gubitak; zatim govori o Kotoru i čami u kojoj tavori taj grad tokom zime, o nekom poznatom jedrenjaku koji je tih dana uplovio u luku; o ličnoj teskobi, o studijama… Divno pismo u kome sam pročitao ne samo šta je taj čovek voleo, o čemu je razmišljao, šta ga je doticalo, kako je to delio sa drugima, već i način na koji je komunicirao, pravio iskorak iz svoje stvarnosti. Pismo koje je više neko minijaturno književno delo, introspektivna kratka priča, zapis iz dnevnika, a ipak, napisano je rukom, stavljeno u koverat, putovalo preko cele tadašnje države, prošlo kroz mnogo ruku, pa i kroz moje! Moram da priznam, osetio sam uzbuđenje, možda čak i zavist što ja nisam dobio takvo pismo.

Danas, 30. novembra 2011, razmenio sam preko 300 rečenica kroz poruke. U suštini, samo sam odgovarao na pitanja ili sam postavljao pitanja i dobijao odgovore. Niko me nije pitao, na primer,  kako sam. Ni ja nikog nisam pitao. Izgleda kao da svi znamo sve jedni o drugima i da su takva pitanja i takve reči nepotrebne. Verovatno zato što smo “stalno u vezi” imam tu iluziju (a možda i nije iluzija) da gotovo neprekidno komuniciram. Neprekidno dobijam informacije, neprekidno šaljem informacije, nikada ne zaboravljam mobilni, neprekidno ukucavam poruke, pre neki dan radeći domaći iz Konstrukcija, kada sam povukao pogrešnu liniju na papiru, mahinalno sam učinio taj pokret rukom  u prazno , kao da ću ukucati  Ctrl–Z. Imam prijatelje u celom svetu i od njih dobijam informacije o svemu što me zanima, (dok je u Tripoliju  funkcionisao internet svakodnevno sam od svog prijatelja Zaima dobijao “izveštaje iz opsednutog grada”, što bi rekao pesnik Zbignjev Herbert), pričam na tri strana jezika… i, šta mi je još potrebno?!  Zar imam vremena za još reči? Otkud odjednom takva glad za rečima, za staromodnim pismima koja su nestala iz komunikacije još onda kada su naši roditelji prestali da ih pišu!?

Dok sam čitao pismo sa početka ove priče setio sam se scene sa Lisicom i Malim Princom. Lisica mu daje pouke o pripitomljavanju tj. o prijateljstvu i uspostavljanju veza. I pomislio sam: ovi ljudi koji su pre više od dvadeset godina pisali jedno drugom o smrti Vorhola i drugim stvarima zaista su bili uspostavili veze. Poznavali su suštinu komunikacije i živeli su je. Nije to bilo samo pisanje (za to bi bio dovoljan, na primer, dnevnik), to je bio ritual: napiše se pismo, pa se nosi u poštu, putuje, stigne na odredište. Onaj drugi ga otvara, čita, možda odmah seda za sto i počinje da piše odgovor. Možda ne, možda mu je potrebno malo vremena, možda ne odgovara suštinski već piše svoju priču, pakuje u koverat, nosi u poštu i proces se obrće. Možda je već pisao jer nije mogao dočekati odgovor na svoje prethodno pismo. Možda su poštari već pomalo smoreni od tog čestog penjanja po spratovima ili uz strme ulice, i o čemu se ima još pisati… a možda i poštari vole taj trenutak dok predaju pisamce sa već prepoznatljivo ispisanom adresom i prepoznatljivom reakcijom primaoca… U svakom slučaju, pisma su služila da se veze uspostave, prodube i održavaju. I ispunjavala su tu svrhu.

Ali, vreme, taj ključni faktor! Možda vreme ima rituale, a ne ljudi, pa tako i ovo u kome mi živimo. Možda mi ne pišemo pisma samo zato što pisma jednostavno nisu medij 21. veka. Ali, komuniciramo. Moji roditelji su pisali pisma, ali ne verujem da je ijedno sadržalo trista rečenica ili da su u toku jednog dana komunicirali sa toliko ljudi sa koliko sam ja danas. Kao i oni, uspeo sam da steknem najboljeg prijatelja.  Zahvaljujući svim oblicima savremene komunikacije uspeo sam da steknem mnogo dobrih prijatelja. Zapravo, sve je u redu, uopšte se ne žalim. Nadam se da ću ih steći još i više.


Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”