Transfuzija svesti: Sloboda govora

Transfuzija svesti: Sloboda govora

Moj prijatelj Davor Radulj (a prijateljem smatram onoga ko mi daje savet i dobronamernu kritiku) uputio mi je pismo u kome kritikuje moj način obraćanja blogerima u prvom tekstu iz serije Transfuzija Svesti, koji je, nedavno, ponovo izronio na Facebook stranici Wannabe Magazine-a.

Zbog upotrebe reči “umuknite” dobio sam kritike i od drugih, čak i od svojih pristrasnih roditelja. Vidim da je vreme da priznam grešku. Sa ove, gotovo jednogodišnje distance, ni sâm ne znam šta mi bi da upotrebim tu reč za koju sam gotovo siguran da je u privatnom životu nikada i nikome nisam uputio. Davor Radulj me podseća da svako ima pravo da izražava svoje mišljenje, da kaže šta hoće. Onda i ja, kažem mu. Sloboda govora! Zagarantovana najpre Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima i pravima građana (1783) koja prepoznaje slobodu govora kao ljudsko pravo; zatim i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima (1948) koji definiše slobodu govora kao pravo da se zastupaju određena mišljenja bez ometanja. Ali, ukoliko se ne zloupotrebljava ova sloboda.

Dakle, upotreba ove slobode zahteva potpunu odgovornost, potpunu svest o uslovima, ograničenjima, formalnostima, pa čak i posledicama i kaznama. Tek što su definisani, priznati, prihvaćeni zakoni o slobodi govora, odmah su definisani drugi zakoni sa ciljem da od slobode govora zaštite interese pojedinca, društva, države, nacionalnu, javnu i privatnu bezbednost, zdravlje, moral, ugled, autoritet drugih… Ako ćete bilo šta govoriti, to mora biti politički korektno, društveno prihvatljivo. Inače, možete poput onog berberina cara Trojana iskopati rupu u zemlji,  pa u nju viknuti to što morate da viknete. Ili prihvatiti rizike koji idu uz to. Slažem se: to što govorite mora biti tačno, istinito, logično, kulturno, oslobođeno svih pristrasnosti, predrasuda, mržnje, uvreda, poziva na nedolično… Dakle, literatura, a ne sloboda govora! Bez cenzure, dovoljna je autocenzura.

Kad malo bolje razmislim, ko je u istoriji ljudskog roda mogao sebi dopustiti da govori zaista slobodno?! Majke rimskih imperatora? Dvorske lude i ljubavnice srednjovekovnih kraljeva? Možda je bilo slobode govora na trgovima starogrčkih polisa ali je to za mene u toj meri pomešano sa mitom da ni u jedom poznatom govoru ne bih umeo da prepoznam pravu slobodu. Đordano Bruno, koji je spaljen na lomači… Pravu vrednost i cenu slobode govora upoznali su samo oni koji su zbog nje trunuli u zatvorima ili je konačno platili svojim životom. Apostol Pavle koji je došao u svet da bi ljude učio slobodama, još pre svih zakona i deklaracija rekao je: “Sve mi je dozvoljeno, ali nije mi sve na korist”. Pa ni meni. Dobio sam i nekoliko uvreda. Takođe, proglašen sam latentnim hejterom, hejterom koji hejtuje hejtere… Ali, ne osporavam ničiju slobodu govora, na kraju krajeva, neke od tih blogera zaista cenim.

Zapravo, naljutio me je pesimizam, osećanje koje smatram nedostojnim nečeg tako savršenog kao što je ljudsko biće.

Naslovna slika: Banksy


Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”