Transfuzija svesti: Učitelji

Transfuzija svesti: Učitelji

U starom svetu, jedan od ideala je bio prenošenje znanja (i to besplatno). Oni su mogli. Imali su suviše dokolice i robove. Ironično je da je i u savremenom svetu prenošenje znanja postalo gotovo besplatno (osim ako nemate pivatne nastavnike ili pohađate privatne škole). To je dovelo dotle da je znanje koje dobijamo sve bednije, naši učitelji sve manje motivisani da svoj posao rade kako treba, a mi, koji smo na pragu izbora svoje buduće profesije, sve manje spokojni. Mi – to su generacije ’92, ’93. To znači: rat na prostoru bivše Jugoslavije, embargo, inflacija, bombardovanje 1999, petooktobarske promene, svetska ekonomska kriza. Da, i nedavno, još jedan štrajk prosvetnih radnika. Mora da sam nešto zaboravio.

Ako ste deo takve generacije, učitelji su vam preko potrebni. U idealnom svetu, svako bi svakome mogao biti i učitelj i učenik. Čak i u nesavršenom svetu u kome živi moja generacija, svako bi svakome mogao biti i učitelj i učenik. Ali, nije tako. Ako ste zaokružili bilo koji životni ili obrazovni ciklus, razmislite koga biste nazvali laskavom titulom učitelja. Ko vas je učio da, kao što su govorili stari Grci “bolji postajete i bolje prijatelje tečete”.

U školi sam bio tehnički urednik školskog časopisa. Kad sam prelomio jedan broj, ostala je jedna prazna strana i, pošto je već trebalo da ide u štampu, pozvao sam urednicu i pitao je da ubacim svoju pesmu (koja je, inače, već bila objavljena u jednoj knjizi i za koju sam dobio neke nagrade). Dakle, nije uopšte bilo važno da je objavljujem, samo sam popunjavao stranu, bio praktičan. To je bila ova pesma:

REKA

Reka je samo lepa metafora.

Inače, puna je govana,
slabih tačaka,
tumora
i trulog tkiva.
Ona je groblje snova
i sudbina.
Grgoću na njenom dnu ljudske lobanje
i oblizuju se debele ribe.
Uskoro, biće to plastična reka.
I bez problema
dvaput ćemo u istu vodu ući.

Urednica se složila, ali je onda jedna profesorka iz uredništva zabranila da se pesma objavi. Zbog govana. Za nju je to bila neprihvatljiva ružna reč. Za mene samo metafora. Ona je mislila da štiti čitalačku publiku. Ja sam mislio da vrši cenzuru. Završio sam broj, predao ga u štampu i objavio da odlazim iz časopisa. Moja majka, koja je profesor književnosti, rekla mi je: “Tako ti i treba kad svojom poezijom popunjavaš prazne strane!” Onda me je pozvala moja profesorka filosofije. Rekla mi je: “Nemojte da odlazite, Vi ste potrebni ovom časopisu.” Da, moja profesorka persira svojim učenicima.

Razumem majku, voli me najviše na svetu, brani me od svakog, ali, ona je podstakla moju sujetu. Moja profesorka me je upravo odučila od sujete. Kao pravi učitelj: podučava i kad odučava.

Profesorka muzike razvila je kod mene osećaj za humanitarno pravo. Profesorka francuskog jezika produbila je moju frankofoniju… Uglavnom sam voleo svoje učitelje. Ovako se sada pozdravljam sa njima.


Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”