Ako ste ikada mislili da je u pitanju neki poremećaj, bolest koja se može (ili ne može) izlečiti, prestanite da tripujete. Pogledajte oko sebe. Ali prvo uključite onaj senzor koji detektuje realnost ispod površine.
Nije ona tako duboko skrivena. Tojest, ona izbija vrlo uočljivo, ako želite da vidite.
Oh, videćete svašta. Nesigurne, izgubljene, nesrećne, besne i lude ljude ispod tankog glanca društvene prihvatljivosti. Oni ne žive svoj život, svoje biće, svoju dušu. Oni nemaju pojma šta žive, ali trude se iz petnih žila da održe fasadu prihvatljivosti. I takođe nemaju pojma da pukotine veličine dlake zjape kao crne rupe, za svakog ko se pažljivo zagleda.
Ponekad, taj unutrašnji vrisak, tiče se seksualne orijentacije. Neko je gej, a misli da mora da se pravi da nije. Trudi se da bude makar biseksualan, da bi sam sebi bio prihvatljiv.
Ali oni koji su rođeni u pogrešnom telu, najčešće ne mogu ništa da sakriju.
Njihova duša dominantno naseljava njihovo telo i vapaj za prihvaćenošću, samosvešću i samorealizacijom, pronalazi svoj odjek ukoliko mogu sebi da obezbede operaciju promene pola.
Neki od ovih ljudi imaju sreće, pa su u muškim telima rođeni lepši nego mnoge žene (Andrej – Andreja Pejić) pa postanu poznati i imućni. Neki pronađu sebe u zrelim godinama (Isabel – iz Rundekovog Cargo tria), a neki sasvim obični ljudi, nametnu se okolini, takoreći od rođenja.
Volela bih da znam šta je sa svojim životom uradio dečak, koga sam upoznala pre više od dvadeset godina, na nekom sindikalnom letovanju. Ali žestoko se nadam da je ostao ista. Jer on je bio devojčica. Tačnije, on je bio devojka, u telu šestogodišnjeg mališana.
Hodao je između stolova na maminim papučama sa štiklama i nosio perle dugačke do butina, preko majice i šortsa. Viđala sam ga prilikom svakog obroka u restoranu, gde smo sedeli po istom rasporedu. Porodica dečaka, sasvim običnog izgleda, majka, otac i starija sestra, dva stola dalje od mene. Do mog stola, sedeli su momak i devojka, a on je bio ono što se zove markantan muškarac. Crn, žilav, tanak, beloput, sa senkom tamne brade, iako glatko izbrijan, oštrih jagodica, punih usana i bujnih crnih obrva nad najčudesnije plavim očima koje sam ikada videla, uokvirenim gustim, izvijenim trepavicama. Sve devojke u restoranu su ga posmatrale, uključujući i onu šestogodišnju, u telu dečaka.
Dečak je prilazila i slobodno razgovarala sa onima čiji je pogled hvatala zajedno sa osmehom. Mene je upozorila da mi se peta na papuči iskrivila – pravo žensko zapažanje – a posle par dana učinila je ono, što je verovatno svaka cura u restoranu želela. Mališan je dokuckala u onim prevelikim maminim papučama, pridržavajući perle jednom ručicom, do stola gde je momak sedeo, stala pred njega i najozbiljnijim glasom, punim zaljubljenog divljenja kazala:
„Kakve ti oči imaš!“
Svi smo čuli, svi smo se uskomešali i prigušeno smejali, momak se zbunio, bilo je čudno. Ne sećam se da li je zahvalio na komplimentu. Sećam se da sam gledala roditelje dečačića i bila sasvim zadovoljna njihovom normalnošću. Da, pitala sam se kako bih se ja ponela na njihovom mestu. Da li bih detetu tako mirno dozvolila da bude to što jeste?
Tog leta sam još vrlo mlada izgubila neke vrlo tesne i opterećujuće predrasude. Veoma mi je drago zbog toga.
