– Uplaši me!

A i ti se štrecnula, nisi me ovde očekivala…

Mmm… Ne mirišeš loše. Puder, pržena viršla i adrenalin.

Ne plaši se, ne plaši se molim te. Al’ znam šta kažu – nemoj, pa se ne boj! Tako su i mojoj kevi pričali. Šiški. Ona ti je bila omiljena ovde u kraju. Lepa, fina a uličarka. Ne veruješ mi? Pitaj komšu s trećeg. Njegov ćale ju je vodao. Kupio ju je na pijaci kad je bila klinka. Ponjava u špajzu, klopa uveče – mali raj sestro slatka, mali raj!

Sad dog Treća beogradska priča

Znaš kako ju je komša mazio? Sve po glavi! Šiška na sedmom nebu bila. Kao u boga ga je gledala. Komša joj kupio i ogrlicu. Ogrlicu, ej! Mogu samo misliti kako je to kad ti tvoj gazda, jedan jedini, stavi ogrlicu! Uf…

Moja ti je keva komšu obožavala. Kad dođe sa šljake, pa otvori špajz, ona mu do nogu dopuzi da ga poljubi.

Al’ da vidiš kad je Komša naš’o Žensku.

Komša ode na put a ova izlemala Šišku. Nije mogla drugi dan bez klonje pa pustila u špajzu. Jebiga. Prvo rukom, al’ kapiraš da to i nije neko lemanje. Pa uzela kaiš. Šiška ćutala, sakrila se pod sto i još se ukakila. Nije lepo što pričam… Ali u toj kujni, Šiška se od batina uneredila skroz naskroz! Doš’o komša sa šljake, vid’o kevu ispod stola prebijenu a svuda zdiba.

A Ženska, popela se na stolicu, pa plače – “Napala me, ujela me, bolesno pseto!!”.

Ko? Keva? Šiška?? Ta te ni u oči nije smela gledati, ta zarežala nije nikad, života mi.

Puče pretnja komši – ili Šiška u gajbi ili Ženska u gajbi.

I komša ti tako, izbaci kevu na ulicu.

Smucala se, zavlačila, podvlačila al znaš kako – lepa, mlada, fina odma’ je navat’o moj ćale. Prolazio u čoporu sa Čubure, čekirali novi kraj. Naložio se u sekundi ko zmaj, hah, znaš već kako to ide. Al’ nastade frka brale, ekipa muška, svi zapenili. Keva uplašena, sama na ulici pa naskočiše na nju. Jebiga. Ćale se gadno poklao da ih otera… Al’ ekipa je ekipa.

Ređali se na kevi ko je kako stig’o.

Na proleće je dobila mene, burazera i švecu. Najbolji dani u mom životu! Nas četvoro i ceo svet! Svako jutro maženje, igranje, smejanje, golicanje, milina božija.

Da ti kažem sestro, možda ne delujem tako, al’ ja sam ti opasna umiljavkuša. Olindrana sam malo, stoji, ali ja ti volim češkanje više od svega. Da ti pokažem kako…

Ej, ej, spusti to kamenje, kumim te bogom… Evo bežim, bežim pod kola.

Eh… Kad se setim da sam jednom ostavila nogu da viri, zipa ovako, i prođoše kola… Bolelo je, sunce mu poljubim! Ostadoše ove tri što šljakaju al’ zato brale, sad kad se podvlačim – ni rep ne ostavljam!

A je l’ ti rekoh da sam jednom ugrizla švecu za uvo? E, da si je videla kako se raspekmezila! Meni bilo žao. Al’ šta ću kad je klempava.

Svako jutro sam se prva budila i gledala kevu kako spava. Bezbrižna, mirišljava i topla. Pa gledam švecu i buraza, a oni se pribili uz Šišku, zagrlili se, džonjaju, a paz’ ovo – šveca sanja da sisa pa cucla u prazno a meni smešno brale!  Klempava jedna cucaljka.

Po kraju se pročulo da smo se okotili pa su nam doneli neki do jaja celofan na gajbu, kad padne kiša da ne kisnemo.

Nego, jednog dana, došla neka likuša. Mi spavamo, buraz i ja uz kevu, šveca pored mene, kad se onaj celofan podiže. Keva premrla. Vidim, maše repom al’ osetila sam joj čuku. Likuša podiže mene, okrene me, gleda vamo-tamo, pa me vrati. Uze švecu, i nju ispipa i vrati. E onda na’vata buraza, odnese ga u kola pa zapališe.

Keva plakala tri dana. Tražila ga po kraju. Zavijala, k’o veli da ga dozove. Gađali je vodom sa petog a ona nikako da se smiri.

Pa komšijina Ženska pozvala pandure.

Šveca i ja, ispod celofana, gledamo.

Pljušti kiša, svuda blato, magla. Šiška se gega. Ide, ide, pa zanese na stranu. Otrov joj je pržio želudac. Na kraju je samo legla. Dva koraka od nas. I umrla. Nije ni glas pustila. Ovi je pokupiše pa u kombi.

Nema više Šiške.

Mamu im šintersku.

Ostadosmo šveca i ja.

Buva kolko ‘oćeš, krpelj meni kod oka, njoj po onim klempavim ušima, al’ znaš kako je kad imaš nekog svog, sve ti je lakše. A moja šveca raste, ista keva, da je vidiš! Mazulja, prava lepotica.

I uze je klinka tu iz kraja. Tri kuće niz ulicu.

Mene niko nije hteo. Pa kad i nisam lepa ko šveca.

Al’ odem nekad da je obiđem, Šiške mi, znam tajni put! Ušunjam se iza kuće pa gvirnem kroz prozor. A moja šveca – sa ogrlicom!! I to nekom roze na cvetiće, mislim, bahanalisanje! Ima jastuk gde džonja, koji asfalt, ta ga se ni ne seća. Pa je mazi ovaj, pa onaj, a ona se prepodobi, uživa, umazi, e da je vidiš – prava dama! Šveca moja, ljubi je seka tako lepu i čistu!

Mislim da je zovu Maza. Ja bih je zvala Klempa, al može i Maza.

Jednom, kad je opasno rokao sneg, ja bila u fajtu. Momci iz kraja doveli Rokija Staforda da trenira na meni pa me zajeb’o kad nisam gledala. Džukački mi pokid’o vrat. Zato ne’am dlake, al’ ćuti, tad ni kože nije bilo….

Jedva sam ustala sa onog snega.

I ja rekoh, daj da se sklonim negde, cepala me rana od ‘ladnoće. Znam da kod švece ima nadstrešnica malo da me skloni od vejavice. Par dana nisam jela pa su me rebra bolela kad dišem al’ sve mi nekako lakše kad vidim Klempu moju malu. Mislim, Mazu.

Nego, provirim ti ja kroz prozor – a ono moja šveca, znaš gde? Je l’ znaš gde je bila? Nećeš nikad pogoditi! Znaš gde??

Na krevetu!! Ušuškala se sa svojima, gleda televiziju! Malo oni jedu, malo šveci daju, ona žvaće, oblizuje se, hah, ko carica! E kad mi srce nije puklo od sreće! Da je Šiška živa pa da vidi!

Moja šveca. To je moja šveca! E ona će još deset godina tako!

Ja još ovu zimu… Dobro i ovoliko pregurah…

Nego, je l’ mogu malo sa tobom do kraja ulice?

Kao ja idem sa tobom?

Kao ja tvoja i mi šetamo?

Mogu molim te?

Do bandere?

Kontejnera?

Ej?! Plavušice?  Ne vidim od auspuha..

Jes’ tu?

…Tu?…


Pisalica iz Beograda, strastveni ljubitelj čokolade, večito zbunjena da li viršla ima dva kraja il dva početka, raduje se svaki put kad picu jede od manjeg ka većem delu. Ne voli nestabilno tlo, kamenčiće na peškiru i plikove od štikli. Drži dijete odvajkada i teret odrastanja protiv koga se bori kopljima na belim konjima. Da, ona je gradska vila.

Editors choice