Trenuci sreće u vreloj beogradskoj noći

Trenuci sreće u vreloj beogradskoj noći

Ružičasto-narandžasto nebo nad Beogradom. Na Kalemegdanu sunce izgleda kao da će se svakog trenutka sakriti iza desetina zgrada na Novom Beogradu. Čuje se buka, što od neprekidne žurbe automobila na mostu, što od smeha i žamora ljudi koji su se ovde skupili sa istim čežnjama, željama, težnjama za slobodom, uživanjem i bezbrižnim osmehom. Sunce još uvek razliva svoje poslednje zrake po plavom Dunavu i kupa Beograd bojama ljubavi, toplote i sreće. Kako se spušta sve niže i polako nestaje, tako lampice jedna po jedna počinju da svetle i, za koji tren, sijaće Beograd u mraku.

slika 154 Trenuci sreće u vreloj beogradskoj noći

Suton na nezamenljivom Kalemegdanu

Žive svetiljke skakaće po mračnoj noći i tamnoj obali reke. Začuće se glasna muzika sa splavova i brzi koraci zatrčane omladine koja trči po Kalemegdanu ili poljupci i osmesi zaljubljenih parova koji su uspeli da se izbore za jednu od večito zauzetih klupa. Osetićeš život, udahnućeš duboko i biti svestan svoje sreće. Zahvalićeš Bogu što si večeras baš ovde i po prvi put u životu bićeš srećan što nisi rođen negde drugde. Beograd je noćas podijum po kom igramo baš onako kako želimo, dišemo, osećamo i volimo.

slika 246 Trenuci sreće u vreloj beogradskoj noći

Kako kaže pesma: "Na Balkanu jedan grad i u njemu moje sve..."

Gledam na sat i užurbano krećem ka Knez Mihailovoj. Probijam se kroz bezbroj preplanulih tela. Stojim na semaforu i ugledam ih, svoje srodne duše i anđele, najbolje prijateljice. Vreme koje prođe između crvenog i zelenog svetla na semaforu čini mi se kao večnost, ali tako je valjda svuda u Beogradu. Prelazim ulicu i bacam im se u zagrljaj. Toplinu njihovih zagrljaja bodri vreo vazduh letnje noći. Koračamo smelo i brzo, u prolazu zapažamo moderne izloge (ali naše raspoloženje večeras je dublje i nadmenije od obične želje za kupovinom) i ljude koji sede po kafićima i piju kafu uz romantične upaljene sveće.

slika 334 Trenuci sreće u vreloj beogradskoj noći

Svaka ulica Beograda priča je za sebe

Prolazimo Terazije koje tutnje od siline i brzine besnih automobila beogradskih registracija. Večeras su mnogi zaboravili na granice i kočnice. Zatim Crkva svetog Marka, široki Bulevar kralja Aleksandra, koji je noćas prečica ka vrhunskim beogradskim destinacijama. Stižemo na Tašmajdan koji vrvi od ljudi. Pored nas prolaze poznati glumci i pevači koji izgledaju kao da nisu to što jesu, već kao obična, nepoznata lica poput većine. Neko dete u daljini skače po klupi sa sladoledom u ruci. Neki mladi ljudi sede na travi svirajući gitare i pevaju. Više muškaraca stoji po strani sa dečjim kolicima, pričaju i smeju se dok im žene trčkaraju po igralištu. Nekoliko sekundi kasnije, žena prilazi muškarcu i ljubi ga. Njihov sin stoji pored i smeje se, sve dok se ne oseti zapostavljenim i krene da skače i viče.

Šetamo držeći se pod rukom i posmatramo sva ta lica oko nas. Pričamo o njima, o nama i ovo je redak slučaj da nema ni zrna ogovaranja ili negativnih komentara. Prilaze nam nepoznati Beograđani i započinju razgovor sa nama kao da se poznajemo sto godina. Nas tri ležimo na velikim ljuljaškama zbog kojih obožavam Tašmajdan i zajedno se podižemo u nebesa i spuštamo na zemlju. Ponovo se osećamo kao deca. Crno nebo ispunjeno zvezdama probija se između grana na visokom drveću. Dopire buka sa Bulevara iza naših glava. Svako vodi svoj život. Svi smo opušteni i smireni, razmišljam dok me ljuljaška lagano podiže i spušta. Ne želim da ovaj trenutak ikada prestane. Želim da zauvek traje.

I baš tu, ni na nebu ni na zemlji, uhvatila sam sreću na trenutak. Kao pticu u letu, kao list u česticama vetra. Držala sam je na sekund. Protreperila je mojim telom i razvukla mi lice u osmeh, a mislila sam da je neuhvatljiva i nedostižna. U najkraćem mogućem trenutku na svetu, kada se spustila na moje srce, šapnula mi je da će se vratiti. A ja sam, zagrljena velom slobode i inspiracije savršene beogradske noći, znala da je ovo mesto koje ne želim da napustim. Odlepršala je brže nego što je došla, ali je ostavila trag, pečat na mom srcu koji me je činio podjednako ispunjenom kao da me nikad nije napustila. I više me nije bilo strah njenog odlaska… Znala sam da će se, pre ili kasnije, vratiti…

Jer sve što volim, sve je tu, u lepom Beogradu…


Tara Đukić obožava Beograd, Lejdi Gagu, modu, osmehe svojih najboljih drugarica, kao i one kratke, a velike trenutke u životu kada shvati koliko je srećna. Veruje u ljubav jer ume da voli. Živi za dan kada će ostvariti svoje snove i biti uspešna, ispunjena žena. Svoje doživljaje i misli svakog dana deli sa svojim modnim blogovima I’m not a part of your cliche. I’m born this way. i Belgrade Fashion Love. Za sebe voli da kaže je glavna i odgovorna urednica svog tananog srca, rastrojenog uma i jedinstvenog života.