Trenutak

Trenutak

To je bilo – to.
Samo ponekad, na tren, ulovio bih pogled njenih očiju,
da se uverim, da i ona oseća isto što i ja.
Bio sam siguran u onom mraku da vidim kako drhti.
Ja sam drhtao.
Kakva energija.
U stomaku je već predugo kuvalo.
Ili smo drhtali, ili je zemlja ispod nas drhtala.
Ili je bilo oboje.
Kao da je ispod nas bila planina,
koja je oduvek sanjala o tome da postane vulkan.
Mešavina osećanja, strasti, ushićenosti, sreće, opijenosti.

Kao u snu kada stižeš do litice, uzbuđen.
I kad shvataš da je slobodan pad u provaliju
nešto najlepše što si doživeo u životu-
Ne znaš da li padaš ili letiš,
dok oko tebe puca planina, lete užarene lopte
… sve se trese, čak i vazduh.
Čuješ buku u ušima, čini ti se da će srce iskočiti iz grudi
od uzbuđenja.
Kao da se nalaziš u vrtlogu sa hiljadama ljudi oko tebe.

I onda, odjednom mir.
Zaustavio sam se na nekoliko koraka iznad zemlje.
Lebdim.
Vulkan je opet planina.
Čujem sebe kako dišem zadovoljstvo.
Orgazam.
Postajem svestan sveta oko sebe.

Tašmajdan, toplo je, prijatno, vide se zvezde i mesec.
Ova sekunda ili dve mira, su kao večnost savršene ravnoteže.
I dalje sam opijen, srce i dalje lupa, ali sa beskrajnim mirom u sebi.
Gledam u njene oči, ona je u istom delirijumu kao i ja.

Tako opijeni čujemo eho bubnjeva i truba
koji se u talasima provlače kroz tašmajdanske krošnje,
dalje, prema nebu i zvezdama.
Ostavljaju nas da uzmemo vazduh.

I na pola daha, u iznenadnom muku,
u tišini mirnog mora, kroz našu opijenost čujemo glas
Oskara Tramora koji kaže – “Me gustan los aviones”.

Ona je samo otvorila usta,
a ja, kao i ostalih nekoliko hiljada glava oko mene tog trenutka,
ja sam mu jednostavno odgovorio – ME GUSTAS TU!

Kakav koncert.

Preuzeto iz: “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”


Amitz Dulniker u zvezdanom nebu vidi šta ste sve sakrili od sebe i drugih. Zna šta želite, mislite i volite. Zna sve: da ste nesrećni, nesigurni, perverzni i neodlučni. Ako budete dobri, neće to podeliti sa drugima. Amitz je takođe i autor “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”.