Svaki put kad se potegne ova tema, setim se nečega što sam čula još u gimnaziji od svoje profesorke latinskog. Ne sećam se o čemu se tačno pričalo, ali pamtim njenu rečenicu: “Ma ja sam uvek jurila za visokim, plavim, košarkašima, znate već, a vidite za koga sam se udala. I ne žalim se.” Njenog muža smo inače zvali Džej, mislim da ga to dovoljno opisuje (i kad sam ga već spomenula, moram da naglasim da je čovek apsolutna legenda). Oni su bili jedan od najskladnijih parova iz mog okruženja, a nikako nisu “išli” zajedno.
Po principu : pick one i moli se da je the right one
Da ne bude da nisam davala šansu i drugima, pošto je stvarno bilo i onih s kojima me niko, a često ni ja sama sebe, ne bih mogla da zamislim, a opet sam pokušavala. Mojih “ne-tipova” je doduše bilo manje, ali kad razmišljam o vremenu koje smo proveli zajedno shvatam da me je svaki od njih tretirao onako kako sam želela i zasluživala. Tačnije, sa mojim “ne-tipovima” je bilo onako kako sam želela da mi bude sa “tipovima”. A sa “tipovima” onako kako sam mislila da će biti sa “ne-tipovima”. What a mess. U principu, sve što sam bila srećna u vezama, bila sam sa “ne-tipovima”.
Ali zašto ja i dalje furam priču o svom tipu?!
