Trka za popularitetima

Trka za popularitetima

Ova vrsta društvenog posrnuća registruje se u ranoj adolescenciji. Posteri glumaca, sličice znojavih fudbalera, karte golih pevačica. Mladi smo, ne razmišljamo, služimo se emocijama (što nije nužno loše, naprotiv), pa nam se oprašta. Ali kada stasamo, i kad nas nazivaju “odraslima”, kako je moguće da naši postupci budu toliko neosnovani. Donekle razumem besomučno jurišanje novinara za javnim i poznatim. Plaćeni su za to. Poneki čak i vole takav svoj posao. Ali koje opravdanje imaju oni koji to rade iz čiste gluposti?

Fama počinje još na papiru:

Autogrami. Racionalizovani proces dobijanja autograma izgleda ovako: u trenutku kada ugledaš svoju famozu (eng. famous) počinješ da se preznojavaš, dlanovi ti mokri, imaš sreće ako se ne upiškiš. Kada savladaš sve fiziološke prepreke, još koji sat provedeš savlađujući i one psihološke, kojih po pravilu uvek ima pregršt. Skupiš nekako hrabrost, dokažeš sebi da si dostojan svoje famoze, i počinješ da se probijaš kroz tisuće u ekstazi. Dođeš do cilja i dobiješ škrab na papiru. Vau. Ali ako se fotkaš sa nekim popom! E pa, to je nešto! To zaista znači da te taj ili ta poštuje i voli, ili da ste proveli sjajan zajednički trenutak koji je vredan da se zabeleži.

Nastavlja se van papira:

“Video sam danas (pa ime famoze).” “E znaš, moja drugarica poznaje drugaricu od (pa ime famoze).” “Jednom kada sam bio u gradu, u istom lokalu je bio i (pa ime famoze).” Time hoćete da kažete: “Ja sam toliko dobar, pametan, srećan, uspešan da sam sreo, mimoišao se, skoro pa upoznao (pa ime famoze).” Ono što zaista kažete jeste: “Ja sam glup i pomoći mi nema.” Potvrđivati svoju egzistenciju postojanjem nekog drugog ko nema nikakve dodirne tačke sa tobom suludo je. Nije smislenije ni druženje sa tupim, a popularnim. Zapravo, još je gore jer ti oduzima dragoceno vreme koje možeš da utrošiš sa duhovitim anonimusom.

I mesto konca je, naravno, krevet:

Svako od nas bar jednom je (“Čuj jednom!”, dobacuje neki od glasova u mojoj savršeno normalnoj glavi) poželeo dobar, divlji, romantičan, grupni (po želji) seks sa nekom javnom, popularnom i dobro znanom osobom, samo zato što je ta javna, popularna i dobro poznata. Kao da je osmog dana Bog rekao: “Svi slavni neka postanu kraljevi seksa.” A nije. Ako malo bolje razmislite, telesno se spajati sa starovima ima smisla jedino ako se snimite. Onda možete staviti na YouTube ili pokazivati na petogodišnjici mature kad dođe do pitanja šta je ko postigao u životu. Ako ćete to da uradite samo da biste pričali po gradu o tome, možete da pričate i bez samog čina.

Voleti nečije delo ili talenat potpuno je u redu: glas pevača, glumu glumca, pesmu tekstopisca, igru sportiste, kreaciju kreatora, logotip dizajnera. I to je nešto što svakako treba da pratimo, čemu treba da se divimo. Odlepljivati za nekim, realno je onda kada tog nekog i poznaješ. Kada znaš kako razmišlja, šta može da ga nasmeje, kakav mu je stil, ukus, ciljevi, želje i ambicije. To i dalje nije razlog da ga lepiš na zid, osim ako taj neko nije tapeta, i dalje nije razlog da ti taj neko švrlja papir, osim ako nije Dali (Salvador Dalí), i dalje nije razlog da se hvališ njime, osim ako ti zaista nije prijatelj, momak, muž ili brat.


Ivana Miljak pokreće, provocira, polemiše, sa namerom da oslobodi i otkrije… Bez sumnje sadrži u sebi najsmelija nastojanja ka stvaranju posve originalnog. Raskida sa starim i otkriva novo, ne pretenduje na trajnost, a još manje na nepromenljivost.